Најближе је, барем у медијима, Тесла био добијању Нобела 1915. године. Тада је баш “Њујорк Тајмс” известио да су дугогодишњи супарници у “рату струја”, Никола Тесла и Томас Алва Едисон, поделили те године Нобелову награду за физику.

Ипак, испоставило се да је поткрала грешка и да је дописник лондонског “Дејли телеграфа” из Копенхагена уствари потпуно погрешно пренео вест, која је касније почела да кружи светом.

Баш је Сајфер покушао да, на основу списа које се чувају у “Музеју Николе Тесле” у Београду, открије зашто ни један ни други научник нису добили Нобела. Те 2015. године су уствари подбедили отац и син, Виљем Хенри Браг и Лоренс Хенри Браг.

Сајфер податке о Тесли те године није нашао ни у архиви Краљевске академије у Шведској, где се Тесла није нашао ни у ужем кругу, иако нема података о два гласа (33 И 34) у фасциклама. Шта је Сајфер открио?

Никола Тесла те 1915. године није ни био номинован за Нобела, а номинацију је добио тек 1937. године, када га је пријавио професор Феликс Еренхафт из Беча, који је предходно кандидовао и Алберта Анштајна, позвавши се на статут Нобелове фондације да се могу наградити старија дела, ако је њихов значај сагледан у новије време. Под тим је подразумевао откриће високофреквентних струја и обртног магентног поља.

Ипак, Нобелов комитет је одбацио препоруку уз образложење да су ти проналасци, иако генијални и претходница електротехнике, остварени четири деценије раније. Баш ово образложење Сајфер сматра одговором на питање зашто Тесла није добио Нобела – застарелост изума.

Познати физичар и члан Хрвстске академије науке и уметности Владимир Пар је 2007. године изнео податак да је Тесли Нобел измакао - чак 10 пута. У стручној публикацији “Тесла - визионар 21. Века” Пар говори да је најважније Теслино откриће проналазак електрона и рендгенске светлости за које ће и бити додељена прва Нобелова награда за физику 1901. године Вилхему Конраду Рендгену. Тесла је први открио ту нову светлост, али је закаснио са објављивањем сазнања јер је обнављао лабораторију која је изгорела у пожару почетком 1895.

Други државник са ових простора коме је “за длаку” измакао Нобел је, наравно, Јосип Броз Тито. Он је био званични званични кандидат за Нобела 1973. године, али је награду тада одлуком комисије добио Хенри Кисинџер.

Постоје бројне теорије зашто Тито те године на крају није изгласан за добитника Нобелове награде за мир, а помиње се да је пресудио и само један глас.

Иако је за промотера Титове кандидатуре ангажован војвода од Луксембурга, са циљем да кандидатура изгледа политички неутрална,  Титу се управо 1973. замерало што се обрачунавао са либералима у Србији и хтео да склони професоре са Београдског факултета. Светски медији су у то време извештавали и о обрачуну Тита са Маспоком у Хрватској.

Припреме за Титову кандидатуру трајале су неколико месеци, а похвале које су послате на адресу у Осло имале су чак 200 страна. Предлог да се Брозу додели та награда за 1973. у Осло је 26. јануара те године послао председник Савезне скупштине Југославије Мијалко Тодоровић. Образложење је имало четири поглавља: 1. Тито у иностраним изворима; 2. Титова писма и изјаве; 3. Документи Титове спољне политике; и 4. Хроника Титових посета и сусрета с државницима света.

За Тита су писмо подршке Нобелом комитету послали о једини наш Нобеловац Иво Андрић, али и писац Мирослав Крлежа. Цитиране су изјаве о Титу Винстона Черчила, али и Жан-Пол Сартра, Џавахарлал Нехруа, Роберта Кенедија, али И бројних глумаца попут Чарлија Чаплина. У литератури научника и књижевника који су писали о Титовој номинацији помиње се и да је он имао више подршку славних личности од свих осталих.

Међутим, верске заједнице одбиле су да подрже и потпишу предлог текста подршке да се Маршалу додели награда за мир. То је одбила како СПЦ, тако и Загребачка надбискупија.

Броз није добио Нобела за 1973, али је у то време добио „утешну“ награду, која је названа по Пандиту Џавахарлалу Нехруу (1889-1964), председнику Индије и једном од оснивача Покрета несврстаних, а додељује се за унапређење светског мира и зближавање међу народима. Та награда, која је установљена 1966, и Титу је додељена једногласном одлуком жирија.

Чак двојица функционера Социјалистичке партије Србије били су кандидовани за Нобела за мир. Тако су представници српског и албанског Кокуса у Конгресу САД упутили писмо Нобеловом комитету у којем номинују премијера Србије Ивицу Дачића, косовског премијера Хашима Тачија и високу представницу ЕУ Кетрин Ештон за Нобелову награду за мир за 2014. годину, због њихове кључне улоге у нормализацији односа Београда и Приштине.

Априлски споразум постигнут уз посредовање Кетрин Ештон представља кључну и историјску прекретницу и за Србију и за Косово - као и за турбулентни регион Балкана у целини - каже се у писму које су упутили копредседавајући српског Кокуса Тед По и Емануел Клевер заједно са лидерима албанског Кокуса у Конгресу Елиотом Енгелом и Робертом Адерхолтом.

Током деведесетих, Дачићев предходник у странци, Слободан Милошевић, номинован је такође за Нобела. Ради се о 1995. години, захваљујући нишким социјалистима који су га кандидовали. Милошевић није освојио признање ни тада, ни пет година касније - 2000., када га је предложио борац НОБ-а из Лознице. У образложењу предлога, борци наводе да је "Слободан Милошевић својом мудром и одважном политиком, патриотски храбро командујући Војском Југославије, успео, оно што је најсудбоносније, да сачува интегритет насе отаџбине".

Данас