У следећем поглављу, "Школе чаја", упознајемо се са различитим начинима припремања чаја кроз историју (прокувани колач-чај, тучени чај у облику прашка и натопљени чај у листовима), као и на који начин је начин припремања чаја одражавао целокупну мисао владајућих кинеских династија у одређеним раздобљима и како је све то изгледало у Јапану. Треће поглавље, "Таоизам и Зен", представља кључно поглавље књиге, јер у кратким и прилично јасним цртама објашњава ова два учења, а све што следи је примена тих учења како на чајну церемонију, тако и на комплетан живот који је у складу са тим начелима.
Назив четвртог поглавља је "Чајна соба" и оно објашњава како изгледа просторија у којој се по правилима пије чај и зашто је саграђена и опремљена баш на тај начин, на какво стање духа треба да инспирише. Пето поглавље, "Поштовање уметности", говори о правом приступу уметности: "...заједничко учешће умова у саосећајности која се заснива на узајамним уступцима. Посматрач мора да заузме прави став како би примио поруку, као што уметник мора да зна како да је саопшти." Помињу се и уобичајене грешке у приступу уметности, бркање уметничког и помодног, као и бркање уметности са археологијом. Какве то везе има са чајем? Такве што је и чајна церемонија уметничка форма, а мајстор чаја уметник.
Шесто поглавље, "Цвеће", објашњава велики значај и принципе прављења цветног аранжмана који украшава чајну собу, те тако крхке и кратковеке, а ипак прелепе творевине. Седмо поглавље, "Мајстори чаја", посвећено је уметницима ове форме, од којих се очекује да и сам њихов живот представља уметничко дело.
"Књига о чају", иако невелика по обиму, даје обиље материјала за проучавање и размишљање, а ипак је, због питкоће језика, лака за читање. Ово лепо дело је драгоцен увид у једну мисао различиту од наше - различиту, али никако нама несхватљиву, већ напротив, нешто што и нас саме може духовно обогатити и оплеменити, истовремено нам остављајући слободу да и даље будемо своји. Топле препоруке.
Ивана Милаковић, драматург