Када, од Скопља идете ка нашој граници, у тренутку када већ пролазите и Куманово, видећете скретање за Криву Паланку.
Ако кренете туда, после неколико километара наићи ћете на табле које вас упућују ка споменику Зебрњак, до којег ћете доћи краћом вожњом по добром, па све лошијем и лошијем локалном путу, да бисте на крају завршни део (успон) возили по не тако добром макадаму. И - на крају, доћи ћете до закључаног улаза, на коме ћете видети папир са два руком исписана телефонска броја. Па ако намерите једном да обиђете Зебрњак, благовремено телефонирајте, можда нешто и видите, за разлику од мене.
Зебрњак је, иначе, спомен костурница на истоименом брду, споменик српским војницима изгинулим током Кумановске битке, у Првом балканском рату, 1912. године (колико их је још било после њега, више нико и не броји). Овај монументални споменик (монументално је чак и оно што је преостало од њега) дело је архитекте Момира Коруновића, и подигнут је пре тачно 80 година. У спомен костурници налазе се посмртни остаци 678 српских војника. Наравно, оваква места, која би требало да буду вечно заштићена од сваког узнемиравања, на овим просторима су одувек била прави изазов за све могуће скрнавитеље, па је тако и овај споменик - некада висок скоро 50 метара и са вечним пламеном који је горео на његовом врху, за време Другог светског рата, 1942. године, великим делом подигнут у ваздух (бугарска војска) и сведен на данашњу - трећину првобитне висине. Да ли ће икада поново засијати у пуном сјају, ко то зна. Искуствено, ако знамо да је (само) пет година био читав, а преосталих 75 година у оваквом, урушеном стању, чисто сумњам.
Када се вратите на пут ка прелазу Прохор Пчињски, брзо ћете ући у село Старо Нагоричане. А ту напросто морате да уложите још један мали напор, да уђете у село и обиђете цркву Светог Ђорђа, а одмах изнад ње - да баците поглед и на испосницу Светог Прохора Пчињског, пећину у којој је овај свети човек живео пуне 32 године!
Црква је изграђена још у 11. веку (ктитор је био византијски цар Роман IV Диоген) да би је затим краљ Милутин потпуно обновио 1313. године, укључујући и нови фрескопис. У цркви је сачувано можда свега пола квадратног метра старог живописа, из 11. века. Нове фреске су изузетно добро очуване и мало је таквих примера у црквама из Немањићког периода. Осим добре очуваности, додатни квалитет фрескописа чине вредни и занимљиви прикази и решења: тако Свети Ђорђе дарује краљу Милутину свој мач, као узвратни поклон за ктиторску цркву; ту је затим фреска "Успење Богородице" са необичним приказом младића коме руке бивају исечене у покушају да додирне одар; па је ту неуобичајено решење на иконостасу где је на левој страни приказан Свети Ђорђе, а на десној Богородица - и - најупечатљивија је фреска на којој је Свети Ђорђе припитомио аждаху и предао је људима, све са повоцем око врата. А све то нам је, на нашу велику срећу и задовољство, показао и испричао мештанин Далибор, коме изгледа ништа није тешко - нарочито када стигну туристи из Србије.
Слободан Огризовић, Данас
Ауторска права Радио Оаза 2026