Према том закону и остаци зидова ове богомоље, поред магистралног друма Загреб-Сплит, чекају дан кад ће доћи багер - каже за „Политику” Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске.

Подсећа да је 3. јуна ове године, уочи другог круга локалних избора у Хрватској, на гробљу поред цркве у селу код Грачаца неко полупао пет мермерних споменика.

- Уништитељи светих белега и православних цркава посебно су се размахали почетком ове године у Епархији далматинској, а сада се то преноси и на Горњокарловачку. Ово дивљаштво вређа част православних, а још више забрињава што рушиоци, по правилу, остају непознати. На основу тога може се закључити да хрватска полиција не жели да их открије.

Чемерна судбина стигла је и Православну цркву Светог великомученика Георгија у Госпићу, саграђену 1785-1790. Личка светиња није могла да преживи НДХ па су и њу усташе спалиле 1941, остављајући је у рушевинама. Подигнута је поново и освећена 1964. али јој не беше дуга века, јер је већ 1991. још једанпут претворена у прах и пепео. Мештани су затим црквиште претворили у паркинг, православци га 2006. оградили да би спречили остављање аутомобила, али савремени Госпићани, међу којима су Срби хиљадити, то свето место и дан-данас користе за паркирање.

Миле Рајчевић је недавно, на научном скупу о Грађанском рату у Хрватској 1991-1995. документовао да је црква на почетку последњег рата пажљиво минирана и стручно срушена како би зграда Гимназије, само неколико метара удаљена, остала неоштећена.

- Приче да је црква била пуна војног арсенала и четничко складиште нема везе са здравом памети. У Госпић се није могло улазити после 28. августа 1991. и ко је успео до тог дана да побегне спасао је живу главу. Ко је после тога могао да дотури оружје у српску цркву јер тамо више није имало Срба, сви су већ били побијени? - пита Рајчевић.

Он напомиње да је лички поп Алојзије Кукец, жупник Личког Осика, Широке Куле и Личког Новог у својој књизи „Ратни вихор у Госпићу и околици” (од 28. коловоза 1991. до 24. липња 1994), стр. 60-61, овако описао рушење српске цркве у Госпићу: „1. новембар 1991. око 13 сати Зграда крај старог моста - од касетне бомбе - тада су меци из авиона запалили српску цркву, запаљивим мецима, што је тињало до 3. новембра пред зору. Експлозија је била из цркве јача, него две касетне бомбе заједно. Наиме, била је пуна војног арсенала. Камо среће да су наши прије знали да је црква четничко складиште... Ту детонацију доживио сам ноћу у мом ауту код дома у Смиљану... Страшно...”

Та худа повест о два православна храма дочарава однос домородаца и хрватске државе према иновернима.

Идући од крста до крста, од олтара до олтара, Милојко Будимир је у данашњој Републици Хрватској пописао укупно 465 православних цркава у пет епархија. У раздобљу од 1991. до 1995. са тог списка је потпуно срушено 87 а мање или више оштећено 195 светих кућа српског рода. Ево, ни у миру нема им мира, као Светој Тројици код Грачаца.

- Поред непокретних споменика, страдало је и покретно културно добро, драгоцени литургијски предмети, галерије икона и иконостаси, све стварано и сакупљано од 16. столећа наовамо. Процењује се да је у 20. веку из српских храмова у Хрватској заувек однето, опљачкано 7.000 икона. Најречитији пример незапамћеног вандализма је градић Срб у Лици. Према подацима франачког летописца Ајнхарда Срби се на овом подручју Поуња помињу већ 822. године када су основали парохијални град са тим називом. Пре последњег рата ту је живело 5.000 Срба, а само малобројни су се касније вратили - приповеда Будимир, до „Олује” директор Музеја Книнске Крајине у Книну.

Из његовог пера ових дана је изашло друго издање студије „Споменичка баштина Срба са подручја данашње Републике Хрватске”, којом је обухватио и описао све православне цркве, капеле и парохијске домове у држави наших западних суседа. Те странице сведоче о неразумном бесу према светилиштима дојучерашњих суседа и пријатеља, који су у једном дану пре 22 године остављени и без храмова и без огњишта.

Ту стоји, рецимо, да Црква Свете Петке из 1682. у Коларини у Далматинској епархији православној, данас самује у пољу „али терен око ње је вероватно миниран”. Храм Светог Спиродона из 1785. у Петрињи митраљиран је и миниран више пута у јулу, августу и септембру 1991. Неколико пута пљачкана је и на крају уништена библиотека са вредним рукописима, однете су и матичне књиге рођених, крштених и умрлих од 1747. до 1991.

Из цркве Светих архангела Михаила и Гаврила у Костајници, током последњег рата украдене су мошти Светог Теодора Комоговинског. У Великом Грђевцу (Епархија загребачко-љубљанска) хрватски екстремисти су парохијски дом демолирали а на цркви исписали пароле „НДХ” и „Смрт Србима”. У Великим Зденцима на богомољи Воздвижења Часног Крста саграђеној 1744. МУП Хрватске је 1991. поставио митраљеско гнездо, док је слика у Граберју, где је 1797. подигнут храм Светог архиђакона Стефана, на дан 7. децембра 1992. изгледала овако: „Насред централне просторије Парохијског дома гори ватра. Сви патоси по просторијама повађени и сва врата такође повађена.”

И, тако редом...

Гвозден Оташевић, Политика