Већ сада је сасвим јасно да ће Ана Брнабић бити више симбол него премијерка. На то нема никаквог утицаја околност што ће та влада, на чије чело ће први пут у историји Србије стати жена, вероватно бити само прелазно решење до наредних избора. Преседан се догодио. Симбол је већ одиграо своју улогу. После Исланда, Ирске, Белгије и Луксембурга, Србија ће добити премијерку из ЛГБТ популације. То је вест која се пробила у све важне светске медије. И испунила свој циљ. За њен симболички садржај потпуно је свеједно да ли је на њен избор утицала њена „стручност, посвећеност раду и лични квалитети”, минули рад у виду доказа лојалности из времена афере Удовички, или је пак та „тешка“ одлука само производ манипулативне природе технологије владања Александра Вучића, којом он пред светом, у тренутку кад у српској политици кулминирају нетрпељивости, покушава да подигне демократски параван и ретушира праву природу своје власти. Њу смо у пуној раскоши могли да видимо на конференцији за новинаре која је требало да буде посвећена новој мандатарки. А није. 

Као један од разлога што се определио за Ану Брнабић Александар Вучић је навео то што Србија мора да поправи слику о себи и да обезбеди јачање угледа земље. И одмах показао свој метод како се то ради. За десет минута напустио је причу о жени која би требало да помогне промени имиџа Србије и прешао на једину тему ове и свих других конференција. То је он! Како каже, једина мета свих стрела које се одапињу, почетак и крај сваке приче о чему год да се говори, опсесивна тачка мржње новинара који раде за туђе интересе, ноћна мора узалудних претендената на власт у Србији. Он - који је, како је морао сам да подсети, три пута убедљиво победио, био најмлађи посланик, најмлађи министар, најмлађи премијер, једини у историји који је био и премијер и председник и победио убедљивије од Макрона коме се зато диви цео свет. Председник Србије је само прескочио да закључи да као тако изузетан управо он пресудно утиче на то што је Србија друштво без минималне толеранције. У политици нарочито.