Тим новцем купљена су  четири путничка авиона. Претходно, 25. марта исте године, отворен је Аеродром „Београд”, између Бежанијске косе и леве обале Саве, са четири полетно-слетне стазе. Тридесетих година, биће изграђена и савремена зграда ваздушне луке, хангари, чак и опрема за слетање по слабој видљивости.

Први, промотивни лет у унутрашњем саобраћају обављен је између Београда и Загреба 15. фебруара 1928, а летелицом је управљао Тадија Сондермајер. Прва међународна линија успостављена је сa Бечом, 7 октобра 1929.

До 1941. године, „Аеропут” је израстао у респектабилну авио-компанију у европским размерама, и по флоти и по броју редовних линија. У Априлском рату, људство и летелице су мобилисани у 731. и 742. ескадрилу. Удар немачких ваздушних снага нанео је „Аеропуту” огромну штету. Многи авиони су уништени на земљи, а неки су оборени у лету. Три „Аеропутова” авиона типа „локид” превезла су чланове југословенске владе најпре у Грчку, а затим у Египат. Оно што је преостало Немци су запленили током окупације, а у седиште „Аеропута” у Кнез Михаиловој улици уселило се представништво „Луфтханзе”.

„Аеропут” је формално обновио рад 2. јула 1945. Скупштини акционара присуствовала је и делегација нове власти на челу са др Иваном Рибаром, председником Президијума народне скупштине, иначе предратним акционаром „Аеропута” и чланом Управног одбора. Био је то тек покушај узлета, јер је 1. априла 1947. створен ЈАТ, а 24. децембра 1948. је „Аеропут” угашен, на основу Уредбе о забрани приватних акционарских друштава.

Ипак, пионирска улога „Аеропута” није потонула у заборав – и „Југословенски аеротранспорт” и „Јат ервејз” су обележавали 17. јун као своју годишњицу настанка, а то данас чини и „Ер Србија”.

Тадија Сондермајер, творац „Аеропута”

Двобој у Вршцу. Трофејно оружје породице Дунђерски у рукама два српска великана посвађана око тога чији су авиони најбољи. Милош Црњански и Тадија Сондермајер пиштољима бране своју част. Песник нишани први. Метак фијукну поред пилота који, витешки, како не би понизио, али ни повредио свог ривала, испаљује метак у ваздух и одустаје од двобоја.

Ова слика је само једно од сведочанстава из живота Сондермајера, авијатичара, првог српског трансконтиненталног пилота, учесника Балканских, Првог и Другог светског рата и оснивача часописа „Наша крила” коме је први уредник био баш Црњански.

О овом мајстору летења и великом родољубу, за наш лист говори Душан Иванчајић из Удружења линијских пилота Србије. Он је координатор акције „У част српских ваздухопловних великана” у оквиру које ће Сондермајер данас добити своја обележја у Београду. Због заслуга за нашу земљу, а нарочито за развој српске авијације Сондермајеру ће у 17 часова на углу Палмотићеве и Улице Косте Стојановића бити откривена биста, а само сат и по времена касније он ће, уз Арчибалда Рајса, добити и нову спомен плочу на улазу у зграду „Аероклуба”.

– Његов отац био је шеф санитета српске војске који се са нашим снагама повлачио преко Албаније. Мајка и сестра су му добровољно отишле у болничарке, старији брат је такође био пилот,  а млађи брат је био званично најмлађи српски добровољац који је страдао у Церској битци са само 16 година – објашњава Иванчајић.

Тадија је, прича наш саговрник, такође прошао Албанску голготу, а после опоравка од овог мучног пута, завршио је извиђачку школу. Оболео од маларије одлази на лечење у Француску, али на сопствени захтев напушта болницу и уписује пилотске школе за борбено гађање и акробације.

– Тада се Сондермајер прикључио елитној француској ескадрили „Роде”. За време рата успео је да обори званично два, а незванично три авиона барона Рихткофена. У једном таквом сукобу његова летелица била је погођена, али захваљујући изузетној спретности он ипак успева да приземљи авион и спаси се. У овој несрећи задобио је ужасне опекотине – прича Иванчајић.

Ни после ове авантуре, Сондермајер није желео да одустане од живота међу облацима. У октобру 1921. године са колегама, бившим војним оснива пилотима оснива Српски Аероклуб „Наша крила” где је био први потпредседник, док је за првог председника постављен Матија Хођера, а за почасног председника устоличен Рајс.

Сондермајер је био укључен у све акције у вези са оснивањем Аеропута, чији је директор био до почетка Другог светског рата.

Према речима нашег саговорника, осим у војној и цивилној авијацији, немерљив је Сондермајеров утицај и у развоју ваздухопловног спорта код нас.

Када је транспортни пук којим је командовао Сондермајер евакуисао краљевску породицу из Југославије 1941. године, Тадија је одбио да пође са њима. Немци су га затим ухапсили и послали у логор на Бањицу јер су због презимена мислили да је Јеврејин. Он је, међутим, успео да докаже да му је деда пољски бискуп и тако се извуче са робије. То му многи нису опростили, па је зато преко Радио Лондона емитовано саопштење да је проглашен колаборационистом. Како би скинуо љагу са свог имена, Тадија је контактирао своје пријатеље из Југословенске краљевске војске, па су они одмах послали демарш британском радију. У другом светском рату Сондермајер се 1944. године прикључује партизанима, да би после ослобођења Београда завршио у затвору.  Од стратишта га је спасао Александар Ранковић, на молбу Тадијине супруге Милице. Касније су му враћена грађанска права, дозвољено му је да као хонорарни инжењер ради у грађевинско-урбанистичком предузећу „Полет”. У јавности се његово име поново појавило тек 1967, када га је руководство ЈАТ-а позвало на прославу четрдесетогодишњице оснивања „Аеропута”. Уручен му је симболични букет од 40 ружа и скромна новчана награда. Преминуо је четири месеца касније, 10. октобра.

Ана Вуковић, Дарко Пејовић, Политика