А шта ако треба да се мењамо. Ако је то тема ове лекције – промена. Можда рад на себи. Јер ми људи ништа и не видимо изван себе, што није у нама. Ако видимо зло и само зло – оно је у нама запосело нашу душу. Ако видимо добро, макар и зрно, и оно је у нама. А ја вам кажем добра је бол, добра је патња која нас трезни и гура у самоспознају, а ова у акцију, у рад. А рад осмишљава и надилази бол. Јер народ зна: што ме не уби, то ме ојача.
Дакле, време је да велику бол и губитак претворимо у победу. Победу духа. Кад ту битку добијемо у себи и са собом, добићемо је и у реалности. Јер богови смо, а умиремо као људи.
Косово је земља. Косово је територија. На Косову су Албанци. На Косову су и малобројни Срби који пате у страху и нади, а она им већ замире. Сувише дуго беспоштедно крњимо свој биолошки потенцијал. Беспомоћно издељени међу другим народима и религијама. Ми се асимилирамо а народ зна: кад си међу вуковима – завијај.
У Старом завету Јехова – јеврејски бог поведе изабрани народ у рат против свих за свету земљу, коју је изабрао за свој народ. И даде им јуначко срце, оштар мач и добре војсковође да обаве тај посао. Данас би Срби волели кад би могли тако да га обаве, тај посао. А да ли је то данас могуће? Није. Зашто није? Знамо то сви јако добро. Је л’ треба зато да чекамо Трећи светски рат, да га прижељкујемо и радујемо му се. Или да патимо и кукамо у самосажаљењу, да се убијамо дуго и лагано, угушени у неправди без дубоког дисања, које не изазива радост и смех, него горчину и бол. Ископнела душа плаче, без суза, на ветру времена без лица, само маска искривљена од очаја који не престаје.
Да ли је борба само мач – оружје и наш бес. Наш бол преточен у новокомпоновани манифест старог мита. Има више начина борбе. Време је да упознамо и применимо нов начин – победнички. Време је за еволуцију. Она долази као спознаја. Дуго смо мислили да смо најстарији брат-наследник и да ми наслеђујемо очевину. Питају се и друга браћа, али ми одлучујемо. Али не би тако и није тако. Неко је хтео да плешемо на овој жици, а највише наши домаћи пастири и џелати. Њима не одговара да им се стадо усправи, јер онда нема шишања и клања. Уредимо своју кућу, ма колика да је. Нек’ буде чиста и здрава. Нек’ мирише и дише. Населимо је правдом и снагом. А ово не иде без рада и мудрости. Рада нема без мотива. А мотива без користи. А мудрости нема без памети и разумевања. А ништа без добре воље и позитивне енергије. Кад победиш себе победио си све.
Косово је срце Србије.
Добар наслов за бајку са наравоученијем. Зароби аждаја принцезу – оте срце принцу. Он узе мач да је врати и одсече једну од три главе ватрене аждаје. Али на месту одсечене главе израстоше нове три. Зло се не побеђује агресијом. То га храни. И зато принц послуша мудар савет старице које му рече: „Мораш на дуг пут – преко девет гора и девет мора. У скривеној пећини нађи ковчег у коме је срце аждаје”.
Хајд’мо Срби на пут преко девет гора и девет мора. Наоружајмо се вером и стрпљењем, вољом и јасном визијом. Духовне вредности су наша снага. Знали смо да ово долази, очекивали смо. Ако смо изгубили територију нисмо изгубили себе. А ми смо душа Косова. Просветлимо душу нашу без обзира на којој земљи стојимо и како се она зове. Заволимо себе и оно добро у нама. Изађимо из љуштуре себичности, охолости, похлепе, зависти, гордости и јаловог ината.
Будимо успешни у свом дому. Тамо где живимо, где станујемо, где радимо. Заволимо живот поново сваког дана. Стекнимо право да одлучујемо о својој судбини. Просветлимо себе и осветлимо другима. Будимо праведни и богати, мудри и радни, амбициозни и скромни. Велико понижење и велику бол претворимо у победу. Мислите да је немогуће. Зачуђујуће је једноставно. Није лако. Али може. Како је Немачка могла после Другог светског рата. Како Јапан.
Време је да одлучимо, а то и јесте почетак коришћења лека. Сваки нови дан не почињи питањем кад се погледаш у огледало: Да л’ да се умијем ил’ да се убијем. Него – ево га нови дан. Спреман као тесто да га уобличим у хлеб – да ми душа буде сита – стомак миран, а поглед јасан. Упркос свему да видим добро и идем напред – даље и даље.
Време је за препород мили моји.
Територије се данас освајају инвестицијама, а душу нико не може да купи. Немојмо златан мач духа раскивати у ситан новац и ако лепо сија.
Прославимо дух Косова у нама. Јер човек снује, а Бог одређује. Он зна зашто је нешто добро за нас. Ја верујем. А Ви? А можда је боље да патимо – вечно?
Бранислав Лечић