Са друге стране, један Саша (Радуловић) затражио је од другог Саше да се договори са Вуком (не Драшковићем), или ће у супротном и први Саша имати свог кандидата! А шта ако се покаже да је трећи кандидат продемократске опозиције само одузео гласове првој двојици? 
Биће да је у овом случају суштина у нечем другом - да се први Саша плаши да ће други Саша и Вук (а није Драшковић) искористити председничку кампању да се боље позиционирају на политичкој сцени за неке будуће парламентарне изборе. Другим речима, да ће ДЈБ, ако подржи неког од кандидата опозиције, изгубити део гласача на неким наредним изборима, који би могли да уследе већ за 12 месеци, када на ред дођу редовни избори у Београду. Тај страх је реалан, али онда ствари треба назвати правим именом и јасно казати да се сада бије битка не само за победу на председничким изборима, већ и за упражњено место будућег лидера опозиције. Нешто што је пре деценију и по био Вук (не Јеремић).

Е, сад, друго је питање шта ће на ту битку рећи грађани Србије, који мисле да сваког дана у сваком погледу напредују ка поменутом деветом кругу. Личи ли њима понашање опозиције на сцену из култног филма Ко то тамо пева, у којој декица, изнервиран што други путници аутобуса фирме „Крстић и син“ мисле да нема новца за карту, пркосно каже кондуктеру: „Ко, бре, сиротиња? Дај пет карти, пет или ништа!“ Ето, дакле, рецепта за остале опозиционе странке. Ако други Саша, Вук (не Драшковић) и нови кандидат првог Саше не буду могли да се договоре о заједничком кандидату, још две странке би под хитно требало да изађу са својим кандидатима. Пет или ништа! Само, сигуран сам да ће у том случају бити - ништа за опозицију и све за „онога чије се име не помиње“.

А тај „зна се ко“ ће онда моћи још више да обећава и гази обећања. Па, ко се још сећа да је крајем септембра 2016. обећао да ће у јануару 2017. плате достићи „апсолутни рекорд“! А ко је приметио да је пре пар дана стидљиво објављено да је у јануару просечна нето зарада била 41.508 динара. Мора да сам много глуп кад не схватам како је плата од 335 евра „апсолутни рекорд“? А шта би тек било да у јануару минимална цена рада није повећана за осам, а плате у јавном сектору за пет-шест одсто? Испада да све што смо ближе року у коме су нам обећане плате од 500 евра, ми смо даље од тог циља.

Једина шанса да „зна се ко“ испуни обећање јесте да Главни одбор СНС нареди гувернерки НБС да бар на дан обори курс евра на 80 динара. И зачас би јануарска плата скочила на 519 евра. Па, после нека неко каже да се овде газе обећања.

Милан Ћулибрк, НИН