После читавог овог скандала остаје дилема да ли је у питању само гаф, глупост и омашка - или је, пак, неко читаву ту операцију намерно смислио и лансирао не би ли прикупио мало јефтиних политичких поена и евентуално замаскирао, односно скренуо пажњу са нечег већег и крупнијег (на пример, најављене продаје ПКБ-а, или неких нових уступака Приштини у преговорима који се управо ових дана, на највишем нивоу, настављају у Бриселу)?

Сумња да је у питању ово друго додатно расте када се погледају изјаве премијера Вучића на ту тему, а нарочито она - „Ја сам лично зауставио воз“, коју је последњих дана небројено пута поновио. Шта рећи на ово? Онај ко је имао ауторитета да воз „лично“ заустави - очигледно је (једини?!) имао могућност и да га лично пошаље. И обрнуто. Уколико је НЕКО, мимо премијеровог знања и овлашћења, приредио ову бруку сa кићеним возом - на пример, Марко Ђурић - тај је морао бити експресно смењен, односно поднети оставку у року од 24 часа.

Има, наравно, много горих, важнијих и проблематичнијих аспеката „косовске политике“ актуелне власти. Међутим, тешко да има очигледнијег, трагикомичнијег, јаснијег и јаднијег примера и доказа о каквој се политици ради.

Пошаљемо воз, па га онда („лично“) заустављамо. Неколико дана се бусамо у јуначке груди, за домаћу медијску употребу. А онда се неколико дана, по Давосу, пред Курцом, Могеринијевом и Ангелом Меркел, хвалишемо како смо лично зауставили ескалацију сукоба и спречили да буде „крви до колена“. Згражамо се над покретом косовских полицијских формација, а „лично“ смо, односно власторучно потписали Бриселске споразуме - којима су наше безбедносне снаге (укључујући и „цивилну одбрану“) на северу КиМ прешле под команду Приштине. Прихватимо да „нормализујемо саобраћај“ преко моста на Ибру и обавежемо се да ћемо уклонити барикаду која је на том мосту годинама стајала као нека врста физичке и симболичке препреке. А онда тобоже „лукаво“ ту барикаду заменимо „парком мира“ - који ћемо, разуме се, такође морати уклонити, односно померити на захтев Брисела, Берлина и Приштине.

Баш та понижавајућа, инфантилна и провидна игра скривалице, гарнирана псеудојуначењем пред камерама домаћих медија, пече и понижава горе од најотвореније предаје и окупације. Зашто петину те срчаности коју изливају пред српском јавношћу премијер, председник, министар спољних послова и шеф канцеларије за КиМ не саспу у лице својим бриселским, берлинским и давоским саговорницима? Е, али онда вероватно не би било свих ових силних похвала и подршке за „најбољу“ и „најреформскију“ владу у новијој српској историји. А вероватно не би било ни саме те владе. Како данас, тако ни 2012.

Политика, 

Ђорђе Вукадиновић, Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, народни посланик