Али поред те врсте саосећајности, постоји и она друга у којој ми нешто чинимо да би се друга особа добро осећала, док избегавамо да чинимо нешто за шта знамо да би се она због тога осетила непријатно и узнемирено.

То се најбоље види у начину изражавања љубави. Када некога волимо, та особа нам је веома важна, као што су нам важна и њена осећања. Ми зато желимо да се она осећа добро, а не лоше. Због тога чинимо нешто – било да је дарујемо неким поклоном за који знамо да ће је обрадовати било да јој чинимо неку услугу коју није тражила да бисмо је развеселили. Циљ је да се она осети пријатно.

За разлику од саосећајности или симпатије која је основа пријатељских односа и пријатељске љубави, противосећајност или антипатија и равнодушност или апатија, су у основи непријатељских односа.

Када неко осећа антипатију, тада жели лоше особи за коју сматра да није у реду. Ако је другој особи лоше, њему је драго, а криво му је када је њој добро. Код апатијског односа нити је некоме други важан, нити му је важно како се он осећа.

И зато честитке и честитање нису само испразни ритуали без дубљег смисла. Они су дубоко људске изјаве поштовања и пријатељске љубави.

Често људи прихватају честитање само од искрених пријатеља, док сматрају да су они који су им емоционално даљи, честитали само реда ради. Међутим, бити пријатељ са неким и имати пријатељски однос према некоме није исто.

Можемо имати пријатељски однос и према оним људима који не само да нам нису емоционално блиски, већ их и не познајемо. Ако нам кроз честитање људи према којима имамо дистанцу изражавају пријатељски однос, то треба прихватити јер пријатељске односе треба неговати и са таквим људима.

Посебан проблем је када нам неко упути честитку, на пример у писменој форми, на коју не узвраћамо контрачеститком. На тај начин одбацујемо пружену руку и показујемо другоме да нам није важан, да смо равнодушни према њему и његовим осећањима.

Политика, Зоран Миливојевић, Илустрација Срђан Печеничић