У ту групу спадају и они који су, попут штампаних и електронских таблоида, еуфорично закључили да је само дан после руског поклона, Хрватска дала зелено светло да ЕУ у преговорима са Србијом отвори поглавље 26 о образовању и култури. Преведено на српски језик, то је код необавештених требало да створи утисак да су се Хрвати уплашили, одмах престали да звоцају и брже–боље ставили недостајући потпис за почетак преговора. Они су „коперникански заокрет“ Загреба протумачили баш као директну последицу набавке мигова, не доводећи то ни у какву везу са информацијом да је некако баш у исто време Министарство просвете, науке и технолошког развоја са представницима савета седам националних мањина потписало анекс Меморандума, који предвиђа штампање 84 уџбеника на језицима мањина, од чега 18 на хрватском. 

Е сад, шта код просечног гласача владајуће коалиције привлачи већу пажњу? Да су поглавље 26 отворили мигови 29 или 84 уџбеника на језицима мањина? Срећом, па истина није оно што су многи поверовали. Јер да јесте, замислите само колико би мигова 29 Србија морала да набави за отварање, а тек за затварање поглавља 35? 

Ни на домаћем терену није било досадно. Скупштина се претворила у место за јавно брукање доктора из напредњачких редова. После „бисера“ доктора економије Небојше Стефановића, који је показао да не зна шта је порез на капиталну добит, ни доктор правних наука и шеф посланичке групе СНС Александар Мартиновић дуго није могао да схвати зашто председница парламента Маја Гојковић покушава да му одузме реч, док је он неуморно критиковао делове једног уџбеника о хомосексуалцима, упорно понављајући „имам право да цитирам“. Па, иако би то требало да зна и шеф посланичке групе најјаче странке у земљи, доктор права би морао да зна шта је дозвољено, а шта није. Или можда и зна, али баш га брига. Уосталом, зар недавно није јавно признао да је знао да лаже, али је то сматрао својом „моралном обавезом“. 

Није вредео ни немушти покушај Маје Гојковић: „Ана је ту, не могу због Ане да дозволим, да ли ме је разумео“? Узалуд. Сви у сали и поред ТВ екрана су схватили, али не и Мартиновић. И вероватно никада неће ни разумети. 

Неколико дана касније министарка Брнабић је саопштила да верује да је таква реторика далеко иза нас и да смо као друштво одавно превазишли поделе по тој основи. На њену и нашу жалост, плашим се да нас још гора реторика очекује у предизборној кампањи. Што се тиче уверења да смо као друштво превазишли „те поделе“, можда је министарка у праву. Овде су много веће поделе на власт и опозицију. И нисам сигуран да би Маја Гојковић покушала да прекине доктора Мартиновића да „Ана није била ту“ и да је без њеног присуства, по том истом основу, нападао некога из опозиције. Те поделе још дуго неће бити превазиђене. И Мартиновић то боље зна од Брнабићеве. Па зато је, ваљда, доктор наука.

Милан Ћулибрк, НиН