Рођен је 22. фебруара 1935. године, изузетан стилиста широког образовања, у чијим је делима сажета сва горчина суровог XX века, "звер-века", како га је с правом означио. Писао је негованим стилом, са модерно схваћеном фабулом. Дипломирао је светску књижевност на Београдском универзитету. Био је драматург позоришта "Атеље 212" у Београду и лектор у Стразбуру, Бордоу и Лилу.
Дела: романи "Псалам 44", "Мансарда", "Башта, пепео", "Пешчаник", "Гробница за Бориса Давидовича", приповетке "Рани јади", "Енциклопедија мртвих", драма "Електра 70", полемички спис "Час анатомије".
Сајт посвећен Данилу Кишу
Аутобиографија, део
„Мој је отац угледао света у западној Мађарској а завршио је трговачку академију у месту рођења извесног господина Вирага који ће, милошћу господина Џојса, постати славни Леополд Блум (Блоом). Мислим да је извесна либерална политика Фрање Јосифа II као и жеља за интеграцијом навела мога деду да свом још малолетном сину мађаризује презиме; многе појединости из породичне хронике остаће, међутим, заувек неразјашњене: године 1944. мој отац као и сви наши рођаци биће одведени у Аушвиц, одакле се скоро нико од њих неће вратити.“
„Међу мојим прецима са мајчине стране налази се један легендарни црногорски јунак, који ће се описменити у својој педесетој години и слави свога мача додати славу пера, као и једна „амазонка“, која је из освете посекла главу турском насилнику. Етнографска реткост коју представљам изумреће, дакле, са мном.“
„У мојој четвртој години (1939.), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасло живот. До своје тринаесте године живео сам у Мађарској, у очевом родном крају, где смо побегли 1942. после новосадског покоља. Радио сам као слуга код богатих сељака, а у школи сам слушао катехизис и католичку библијску егзегезу. „Узнемирујућа различитост“, оно што Фројд назива Heimlichkeit биће мојим основним књижевним и метафизичким потицајем; у својој деветој години написао сам прве песме, на мађарском; једна је говорила о глади, друга је била љубавна песма par excellence.“
„Од своје сам мајке наследио склоност ка приповедачкој мешавини факата и легенде, а од свог оца патетику и иронију. За мој однос према књижевности није без значаја чињеница да је мој отац био писац међународног реда вожње: то је читаво космополитско и књижевно наслеђе.“ ...
Кликните на слику да је увећате.
