Што сматрам да је боље странце ослободити плаћања пореза на добит у наредних 10, можда и 20 година, него им давати из буџета по 10.000 евра за свако ново радно место, на којем је нето плата врло често тек нешто већа од 200 евра? Или ћу престати да будем „опасан“ само ако престанем да мислим својом главом и ако се укључим у све бројнији „хор Бечких дечака“ који папагајски понављају да нам никада није било боље? 

Толико сам, изгледа, наљутио премијера да ме је без много увијања ставио у исти кош са бившим режимом. Као, зна он, да сам био - ваљда и остао - „њихов“. Е па нисам. Ни њихов, ни његов. Ни било чији, јер је задатак професионалних новинара да увек критикују сваку власт. А ако је пословично увек добро информисани Вучић изненада заборавио, подсетићу га само на наслове неких уводника: „Шибицари из Немањине“, „Крадљивци пекмеза“, „Лото реконструкција“, „Џепароши“, „Фармери“, „Монопол-исти“, „Оф-шорка“, „Магле српског Давоса“, „Писмо о лошим намерама“... И сви су, као и многи други, објављени много пре него што је он дошао на власт. Дакле, против оних у чије редове покушава упорно да ме сврста. Елем, у старим новинама нашао сам и овај цитат: „У јануару пензионери ће добити повишицу од два одсто. У просеку једва 450 динара. А колико су се само министри упињали да убеде ММФ да се плате и пензије одмрзну пре априла... Изеш повишицу кад од ње не може да се купи ни гајба пива. Што су клали вола за кило меса“? Верујем да би и због овог Вучић могао да се изнервира. Само је квака у томе што сам ово написао - у децембру 2010. Мада и после пет година звучи веома актуелно и, што каже Здравко Чолић, ја ту ништа не бих дирао.

Поуздано знам да су се Тадић, Мирко Цветковић и тадашњи министри љутили због тих колумни. Све док нису пали са власти. Онда су схватили да сам само радио свој посао. Ко зна, можда ће тако бити и са Вучићем, јер он данас има много више фанова него критичара. Један од њих, бивши Тадићев саветник, сада маркетиншки стручњак и утицајни твитераш, некадашњи члан Идола, недавно је, у колумни „Подсмевање атентату и сличности“, цитирао старе изјаве Теофила Панчића, Светлане Лукић и Горана Марковића и онда поентирао: „Да ли у овим цитатима видите сличност са оним што `елита` говори данас? Да ли вас је страх? И мене је“.

Искрено, мене није страх. Мука ми је од такве замене теза. Па, ко угрожава премијера? Новинари и најжешћи критичари, или криминалци разних фела? И ко би требало да се плаши затвора? А ко се стварно плаши? 

Зато је свакоме нормалном стало да се открију и казне сви који би уместо речи да користе оружје. Тако би се коначно разоружали и они чије речи могу бити опасније од оружја. И док се то не деси, од речи бившег Идола више волим Пилоте и њихову песму „Не веруј у идоле“. А верујете ли ви?

Милан Ћулибрк, НИН