Петер Хепер са Универзитета Белфаст доказао да меморију почињемо да вежбамо још пре рођења, у материци. Ипак, већина се мало чега сећа готово до поласка у школу. Један народ ипак памти више од других.
Студије су показале да најбоље памћење имају Маори, док се многи на Западу се не сећају ничега све до осме године. У чему је разлика?
Сигмунд Фројд је ту појаву називао "дечијом амнезијом", настојећи да објасни феномен по којем се одрасли у правилу не сећају ничега пре треће године живота, понекад чак све до поласка у школу.
Како је тако нешто могуће? Односно, уколико већ и имамо меморију у најранијем детињству, где су та сећања сакривена у одраслој доби, зашто и постоји ли начин да их извучемо на површину?
Посебно је занимљиво оно што је психолог Ки Ванг са Универзитата Корнел открио проучавајући своје студенте.
Откривено је да Американци имају успомене у просеку шест месеци раније него Кинези, као и то да су америчке успомене дубље, боље описане и упућене на себе самог, док су кинеске сажетије и строго се држе чињеница. Реч је о чистој последици културне традиције у САД-у у односу на Кину.
- Постоји разлика између размишљања "Тигрови су у зоо врту" и "Видио сам тигрове у зоо врту, али колико год су били страшни, јако сам се добро забавио", објашњава се у студији.
"Ако вам друштво говори да су ваше успомене важне, онда ћете их ви боље памтити", произилази у закључку после разговара са мајкама испитаника, а реч је о последици разлике у менталитету Американаца и Кинеза.
Испитивањима је откривено да у просеку најдубље у детињство сежу сећања новозеландских староседелаца Маора, код којих је култура таква да се изразито снажно потиче гајење сећања на прошлост. Последично, код Маора је врло учестало сећање одраслих на рано дјетињство од само двије и по године. Дакле, подстицај околине у складу са културнм окружењем, веома снажно утиче на мотивацију малишана да памте оно што им се догађа.
Али, то још увјк не објашњава магичну границу од неколико година после рођења. Објашњење за то могло би се крити у томе што после рођења деца, мајмуни, па чак и пацови, још увек стварају нове и нове неуронске везе у делу мозга који се зове хипокампус, а који служи за дуготрајно меморисање података.
"Код мале деце хипокампус је јако неразвијен", каже Џефри Фаген са Универзитета Сент Џон, "Како деца додају нове неуроне, хипокампус је све комплетнији, а у оном тренутку кад је довршен, деца су одједном способна дуготрајно да памте. Наша сећања из доба пре тога, по свој прилици су налазе се негде у мозгу, на месту које нам је током времена постало недоступно. Али, то ће бити крајње тешко доказати", казао је он.
Агенције
Ауторска права Радио Оаза 2026