Трећина заражених не би преживела, док би се многи од оних који преброде болест суочавали са тешким, доживотним компликацијама као што су губитак вида и наказни ожиљци свуда по телу. Велике богиње умногоме су допринеле масовном страдању становника Новог света и пропасти њихових цивилизација, до чега је дошло по искрцавању европских завојевача. Болест није штедела никог: у Европи је у осамнаестом веку коштала живота петоро монарха и небројене чланове краљевских породица. Владари и слуге, учени и прости, богаташи и сиромаси подједнако су падали као жртве великих богиња. Лека једноставно није било. 
Изазивач великих богиња је, као што данас знамо, вирус. Као и у случају многих других патогених микроорганизама, наш имуносистем кадар је да специфично „упамти" сусрет са тим вирусом и подигне непробојни штит за будуће сусрете са њим. Дакле, велике богиње остављају за собом трајни имунитет. Први покушаји да се та давно запажена чињеница свесно искористи ради заштите од оболевања јавили су се у Кини, где је та пракса отпочела још у петнаестом веку, увлачењем праха сасушених крастâ у ноздрве. Тако се добијао блажи облик болести, који би се најчешће, мада не увек, завршавао оздрављењем и стицањем заштите. Техника се раширила у правцу Блиског истока, где је незнатно модификована: уместо ушмркивања, заразни прах је гребањем увођен под кожу. У том облику техника је у осамнаестом веку пренета у Европу, превасходно залагањем Лејди Мери Вортли Монтагју, супруге британског амбасадора у Истанбулу. Иако не без ризика, „вариолација", како су је лекари назвали, нудила је спас од сталне претње великих богиња по цену смртности 1-2%, која би нас данас свакако ужаснула, али је сасвим бледела пред страхотама болести од које је пружала људима заштиту.

Међу бројним поборницима вариолације нашла су се и многа позната имена људске историје, као што је француски филозоф Волтер и руска царица Катарина Велика. Стална потрага многих лекара за бољим начином изазивања имунитета крунисана је 1796. године, када је енглески лекар Едвард Џенер показао да се уместо излагања људи ослабљеном узрочнику великих богиња, циљ може постићи убризгавањем материјала који садржи један сродан, али мање опасан вирус - вирус крављих богиња. Тако је - по латинској речи за краву - скован назив вакцинација.

После више од век и по непрестаног труда и постепеног превазилажења распрострањених отпора масовном спровођењу вакцинације, коју су многи људи, упркос јасном и видљивом учинку, из различитих разлога дочекивали са неповерењем, па и активним сукобљавањем (што, нажалост, увелико сусрећемо и у данашње време), напори сузбијања великих богиња у читавом свету шездесетих година двадесетог века ушли су у завршну фазу - фазу коју је Доналд Хендерсон успешно довео до краја. 

Када је Светска здравствена организација 1966. године основала Јединицу за искорењивање великих богиња и поверила је Хендерсону, у свету је од те болести још увек умирало око два милиона људи годишње. Хендерсоново надахнуто вођство и доследна примена стратегије која је на најбољи начин комбиновала строг епидемиолошки надзор, ригорозне карантинске мере и вакцинацију у концентричним прстеновима око сваког откривеног жаришта болести - довели су до тога да свет 1977. сведочи последњем случају да неко оболи од великих богиња. Последњу епидемију која је погодила Европу, ону из 1972. године, многи међу нама и даље живо памте, јер се одиграла баш у нашој земљи. Овековечена је славним филмом „Variola vera" Горана Марковића.

Подвиг који је пошао за руком Доналду Хендерсону и његовим сарадницима и сарадницама из читавог света, али и хиљадама лекарки и лекара, научница и научника који су, од Џенеровог доба до данас, уградили свој животни труд у постепено корачање ка свету без великих богиња, могао би - и можда морао - да буде тек први у низу сличних успеха научне медицине којима се с правом надамо у годинама које долазе. Ускоро бисмо тако могли да постанемо сведоци искорењивања другог обољења у историји (од оних која погађају човека, и свеукупно трећег, рачунајући и говеђу кугу). 

Реч је о дечјој парализи, која тренутно опстаје само у изолованим жариштима Пакистана и Авганистана, опкољена међународним противепидемијским тимовима који, упркос свим тешкоћама, интензивно раде на томе да и ова болест заувек ишчезне - што је ситуација сасвим аналогна оној у којој се налазила борба против великих богиња у време када је Доналд Хендерсон повео светску медицинску и научну заједницу према коначном остварењу једног вишевековног људског сна.

РТС, Срђа Јанковић