Радуј се, благодатна Богородице Дјево,
јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине),
Христос Бог наш,
Који просвећује оне што су у тами.
Весели се и ти, старче праведни,
који си у наручје примио
Ослободитеља душа наших
Који нам дарује васкресење.
(Тропар Сретења, глас 1.)
Овај  хришћански празник је установљен још у најстаријем добу хришћанства, али се свечано почео да прославља тек око 541-542. године, за време цара Јустинијана. У Цариграду и околини беше се, наиме, појавио велики помор, који је за три месеца однео десет хиљада људи, а у Антиохији се јавише јаки земљотреси, но када су на Сретење одржана сва велика народно-свечана молепствија, све невоље су престале.
Овај дан празнује се 15. фебруара (2. фебруара по старом календару), но ако се деси да падне прве недеље Великог поста, његово се празновање преноси у Сирну, тј. Белу недељу.
Од Сретења, по народном веровању, дани постају дужи, а ноћи краће, те стога постоји израз "Сретење - обретење". Од овог дана више не може бити зиме као пре тога.
На Сретење, кажу, медвед излази из своје јазбине и погледа низ сунце: ако спази своју сенку, враћа се у јазбину да продужи спавање још шест недеља јер ће и зима још толико трајати, а ако сенку не види, упути се у шуму да тражи храну... ДАЉЕ