Разлика између цивилизације која пије виски, а не мези, и ове наше, која док пије ракију мора макар на чачкалицу да набоде мрвицу сира, иста је као између еспресо кафе (доппио ристрето) која се стојећи сручи у грло и турске кафе која се сркуће дуго и седећи, уз разговор, а коју Турци углавном и не пију, јер је њихов омиљени напитак чај.
Наравно, и код самих Срба постоје велике разлике у мезећењу и мезетлуцима. Срби, тако, више једу но што мезете; њима је најситније мезе кавурма, глава у шкембету или пола киле чварака, док су Срби преко Дрине, захваљујући дугој оријенталној традицији, досегли у мезећењу најистанчаније нијансе. Тако је чувени сарајевски бег Сабурија, уз литар меке ракије, мезетио само пола ораховог језгра и при том мирисао ружу, слушајући у акшам са терасе своје куће цврчање цврчка у малом златном кавезу, ухваћеног у Анадолији, док је доле, у авлији, један његов сеиз певушио “Има л’ јада ко кад акшам пада, кад махале фењере запале...” и ударао у дуговрату тамбуру звану саз, да изазове цврчка на певање.
Неки велики уживаоци и познаваоци тајних ритуала умели су да цело вече пију мезетећи само по једно зрно грожђа. Срби Медитеранци, с друге стране, пију лозовачу уместо шљивовице, а мезе тек убране, орошене смокве – петроваче или танку лиску његушког пршута. Они из Далмације, поједу две-три маслине и једну слану срдјелу, која је довољна подлога за литар црњака.
Реци ми шта мезиш, па ћу ти рећи одакле си! Руси, кад пију вотку, најпре поједу реску лимуна, а онда носу и устима принесу танку кришку црног ражаног хлеба и дишу кроз њу, мезетећи прастаре мирисе плодова свете православне земље. Северњаци користе николашки мезе које се састоји од округле кришке лимуна на чијој је једној страни шећер, а на другој самлевена кафа. Кисели краставци заједнички су за све северне пијанце. Наша православна браћа Грци једу уз пиће узо-мезе, где сваки комадић црног хлеба није већи од једног залогаја, али оно што се налази на њему, превазилази и најсмелију машту. Једанпут сам, на пешчаној плажи преко пута луке Волос, одакле су у своје време испловили Аргонаути у потрази за златним руном, у једној страћари, склепаној од лима, буради и отпадака бродских дасака, попио четрнаест малих уза, желећи да научно испитам да ли ће хроми крчмар иједанпут поновити узо-мезе. Не, није. Био је раван непоновљивом Бајрону. Први узо-мезе имао је на хлебу комадић фете у маслиновом уљу, други парченце слане сарделе с парадајзом, трећи, сићушни гаридес-шкамп, четврти располућену маслину са бадемом... Када сам савладао све нијансе тог грчког уживачког генија, утврдио сам да не само што не могу да их опишем, већ да не могу ни да станем на ноге од тог силног научног истраживања.
Уопште узевши, чини се да код нас провинција више и боље мезети док пије од метрополе. По малим градовима и унутрашњости време одмиче споро и има га на претек да се човек опусти и у миру ослушне откуцаје свога срца. У Београду, такође, предвече мезети предграђе, где се још увек живи по људској мери, а мање центар, који је одавно изгубио навике својих очева и дедова.
У периферијским двориштима људи седе, пијуцкају и мезете. Ноћ се ушуњава попут лопова кроз крошње липа и ораха, мезети се на месечини и све је као некада.
Када се Оскар Вајлд вратио са путовања по Америци у Енглеску, причао је пријатељима како је неком свом домаћину похвалио месец у Вирџинији, а овај му је са сетним уздахом рекао: “Ах, требало је да га видите пре рата, мистер Вајлд!”
Има ту још нешто: за разлику од мезећења у кући, мезети се много лепше у кафани, јер се плаћа. О томе најбоље сведочи прича о једном Београђанину који се годинама састајао за истим столом у старој кафани “Зора” са својим пријатељима хвалећи сваки пут гулаш од телећих срца и бубрега који кува његова жена као најбољи гулаш на свету. Најзад, договоре се да донесе то непревазиђено јело једне суботе у кафану; пробају га, али је нешто, по општем утиску, недостајало укусу гулаша. Шта, то нико није знао да каже све док се један не досети и викну “Провуците га кроз шубер!” и тек када шерпу са гулашем провукоше кроз отвор из кухиње на коме келнери подижу поруџбине, он заиста доби онај прави укус – кафански.
Но, причајући о мезетлуцима умало не заборависмо пиће. У стара времена, људи су сваке вечери, пуних пола века, седели за истим столом дружећи се, и свако је наручивао ону количину пића коју би попио те вечери. Неко литар вина, други пола литра меке ракије, трећи три деци љуте, тако да није било данашњег насиља чашћавања новим турама; једноставно, свако је наручивао онолико пића колико су му дозвољавале здравствене и платежне могућности, и та количина била је неприкосновена и света. Звала се гида. Велики познавалац кафанског живота, песник Бранко В. Радичевић, звани Мачиста, пише у својој књизи “Сујеверице и друге речи” о седењу у крчми “Два вола” у Сарајеву са старцима који су имали своје гиде. “Пред Хамзом Хумом боца блатине. Пред Звонимиром Шубићем пола литре ракије. Разговору никад краја. Али нема пића за нас младиће који смо силно ожеднели. Јер крчмар више не точи. Јер више немамо пара. Јер два позната писца Хамза Хумо и Звонимир Шубић, имају своје гиде. Гида је гида. Гида, боже, како нам је изгледала недостижно! Кад ћемо освојити своје неприкосновене не и свете гиде! Јер право на гиду је као право на најузвишенију сопственост.” Ех, та добра стара времена када се знало како се пије и шта се мезети!
Данас су те старе кафане претворене у кафиће, пабове, бистрое, парфимерије и банке. У кафићима је музика прегласана да се не би разговарало, јер су гости углавном без текста. Од мезетлука ни трага, само понегде здела са пистаћима, пића кратка и оштра. Стари пијанци су се повукли у сопствене кухиње; седе за столом прекривеним мушемом, пију полако и мезете мрвице сира. Предност пијења у кући састоји се у томе што кад се човек напије, лакше стиже до свог кревета него кад је у кафани. Београдом још увек кружи стара легенда о Паји Вуисићу и његовом брату Дуји који би у поноћ окретали столице и стављали их на кухињски сто, па с пешкирима преко руке, као са салветама, наплаћивали свом оцу рачун као да је у кафани, вичући да је фајронт. Узимали би му паре и одлазили у кафану да пију.
Прича се како је неки Београђанин водио свога госта да му покаже град и сва његова чуда, а када падоше с ногу од обиласка и седоше у неку кафану да се одморе и попију пиво, домаћин дубоко уздахну и рече:
“Штета што овде нисте били пре тридесет година...”
“Је л’ кад је Београд био заиста Београд?” упита га гост.
“Не! Када сам ја био заиста ја!” одврати он.
Момо Капор