- Чуо сам да камионџије добијају радне дозволе у неким провинцијама па сам кренуо да се распитујем у том смеру. Као то обично бива, наишао сам на једног нашег човека који ме је упутио у све детаље. Морао сам да полажем возачки од почетка – прво за ауто па за камион. Са дозволом сам почео да тражим посао – каже нам саговорник.

Процедура добијања посла се састоји од неколико неизвесних корака. Наиме, држава даје појединим фирмама документ који се зове “labor market opinion” односно мишљење и дозволу да та фирма због недостатка радне снаге тог профила може да запосли одређени број радника из иностранства.

- Са тим папиром и уговором сам отишао у имиграциону службу и они су ми дали радну дозволу на две године. После тога сам полагао такозвани “road test” у компанији и кренуо да возим са тренером.

Сви морају прво да возе са тренером, објашњава Шкобо, што је посебно добро за возаче без искуства. Тренинг је плаћен 0,14 канадских долара по миљи што је износило неких 600-700 канадских долара недељно.

- Компаније од радника пре запослења траже потврде да нису осуђивани и кажњавани, они то зову “criminal record”. Постоји и папир који се зове „drives abstracta“. То је комплетна историја возача у Канади да ли је имао неке проблем, казне у Канади и Америци. Свака казна се бележи у возачеву појединачну историју такође се стално раде тестови на дроге и алкохол.

После обуке возач ради или сам или у пару. У пару се камион буквално не гаси. Кад један вози, други спава. У неком просечном ритму пређе се 35-40.000 км месечно, што је око 22-25 хиљаде миља и плаћен је од 0.25 до 0,3 долара по миљи.

- Или ако радиш сам имаш период рада и период одмора и тад је плаћен од 0,35-0,45 долара. Пређе се у просеку 25.000 км месечно, а ако се баш форсира и до 30.000. Ово су цене по миљи без пореза, неопходно је да се одузме порез који је око 30%. Када сам слушао у Србији било је речи да се месечно може зарадити око 7.000 долара, међутим сведе се на око 4.000 долара (око 2.650 ЕУР).

Шкобо нам каже да је док је возио у пару био три недеље на путу, а једну недељу код куће. Сада вози сам и све време проводи на точковима.

- То ми омогућава да сваких 5-6 дана будем у неком другом граду Канаде или Америке као туриста. То је за мене посебна чар. Неко би рекао да је живот у камиону тежак и нездрав али ја сматрам да је то индивидуално од човека до човека јер само до тебе да ли ћеш да се преједаш нездравом храном или да одлучиш да се храниш здраво. Да ли ћеш одвојити мало времена за физичке активности. Ја се храним здраво и вежбам сваки дан.

Возачи на путевима имају тзв. “travel plazas” то су обично бензинске пумпе које имају део за дневни боравак са ТВ-ом и тушевима, веш машинама сушилицама.

Туре

Туре се разликују од компаније до компаније

- Најдужа тура коју сам возио је Ванкувер-Халифакс то је око 6.000 км, али устаљене туре су 1.000-3.000. Закон у Канади прописује да се може возити 13 сати, плус 3 сата за точење горива, провере исправности опреме и слично, а у Америци се може возити 11 плус 3 сата. Док нпр. у Америци није дозвољено имати више од 70 сати у 8 дана, а у Канади 70 сати за 7 дана. Кад се испуне сатнице, возач мора да прави паузу од 34 сата и онда креће нови циклус. Све ове сате возач бележи у свој „log book“.

Трошкови живота зависе од начина живота, додаје наш саговорник.

Уз напомену да су трошкови већи у већем граду, а мањи у мањем.

- Возачима је све једно, и онако живе у камиону – додаје у шали Шкобо.

У његово компанији се возе „freightliner“ и „international“. Он сада вози „international“, камион 2014. годиште који је прешао 600.000 км.

Ипак, каже нам саговорник ово није посао за људе који имају породицу.

- Осим ако се не жртвују, живе одвојено ради неког вишег интереса.

Зато сам и ја одлучио да дођем и покушам да урадим нешто.

- Изабрао сам овај пут јер мислим да постоји шанса да човек ради нормално и има нормални живот, док су нажалост те шансе у Србији сведене на минимум. У Србији сам увек бринуо да ли ћу добити плату и када, да ли газда има пара, да ли је њему купац платио робу. Сада сваког четвртка легне новац који сам зарадио. Од наше зараде се сваке седмице аутоматски одваја новац за порезе, пензијско, здравствено.

Упркос тешком послу и животу одвојеном од породице, Шкобо нам на питање да ли је срећан одговара: 

- Ја верујем да дилеме нема - јесам, срећан сам!

Плутон