„Још нисмо до краја истражили све гробнице и јаме по Доњој Градини, нарочито Саву, највећи српски гроб од извора до ушћа”, рекао је он и додао да су у Доњој Градини дивље звери мучиле, скрнавиле, иживљавале се, убијале ножем, маљем, давиле у реци, ретко пуцале, да се не би чуло, у децу, у своје дојучерашње комшије, пријатеље, суграђане друге вере и нације.

То што су прошле деценије од стравичног ратног злочина геноцида, како каже, није разлог зашто у свету ћуте и гледају да се што мање помиње.

„Разлог је што су побијени Срби, а убице су били Хрвати. Нама данас ударају жиг зликовца, а зликовцима стављају ореол жртве. Доња Градина се не уклапа у ту дириговану поделу народа”, нагласио је председник. Да је од безумне руке усташког терора, наставља даље, страдао само један невин човек па је много, а камо ли стотине хиљада деце, жена, нејачи чија је једина кривица у томе што су били Срби, Јевреји, Роми.

„Не ради се овде о бројевима, а говоримо о преко 700 хиљада страдалника јасеновачког логора, од чега је преко 360 хиљада завршило у доњоградиначким јамама, ради се о људима који су имали име и презиме, оца и мајку, сина и кћер, о породицама и читавим селима...”, рекао је Николић.

О начинима усташког мучења, како каже, довољно говоре поделе на врсте јама по Доњој Градини а то су оне у које су сатеривани људи и затим убијани маљевима, оне у које су бацани већ убијени логораши и оне у којима су укопаване куване и паљене кости, људски остаци из такозване фабрике сапуна и спаљивања лешева.

„Опасана Уном и Савом, Доња Градина била је највеће стратиште јасеновачког логора. Усташки џелати овде су оставили за собом 105 масовних гробница од преко 10 хиљада квадратних метара и још двадесет две чија величина још увек није утврђена”, каже председник. Он је додао да у страшној статистици у бројевима жртава, јама, мерама, не сме се заборавити људски лик жртве, сваки човек понаособ, име, јер у сваком од њих лако је пронаћи наше обичне животе, нас саме.

Крстић Стана од оца Николе, Српкиња из Дубља, десет година; Думитровић Душко од оца Влајка, Ром из Шида, шест година; Биененфел Мојше од оца Саламона, Јеврејин из Загреба, четири године; а затим Којичић Бошко, Никифор и Жарко, од оца Воја, Срби из Ритешића убијени са својим породицама...

Најзад, како каже, више је о страдању рекао стих Ивана Горана Ковачића у поеми „Јама” него било која статистика:

„Крв је моје свјетло и моја тама.

Блажену ноћ су мени ископали

Са сретним видом из очињих јама.

Посљедње свјетло прије страшне ноћи

Био је бљесак муњевита ножа,

И врисак, бијел још и сад у сљепоћи,

И бијела, бијела крвникова кожа;

Јер до појаса сви су били голи

И тако наги очи су нам боли...„ 

Танјуг