Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Сваки пут када дођем у Србију, Канада ми се чини као неки магловити сан који ми се никада није десио. Као нешто тмурно, далеко и нејасно, што нема везе самном - док се мој живот у Србији наставља управо тамо где је стао после претходне посете.
А онда, пошто се испричам са свима, и све их добро изгрлим и изљубим, и наслушам се њихових увек тако смешних догодовштина, нешто почне да ме пецка, и почињу да ми падају на памет неке обичне ствари које чине рутину живота у мојој другој земљи… Учини ми се као да сам некако у Србији загазила назад у прошлост, и видим то на лицима људи који не могу ни да замисле оно што је моја свакодневница у Торонту. И како, мислим се, како да се вратим а да и даље упијам тај тренд којим овај западни свет иде а који чини да осећам да растем као човек, као биће? Јер, није довољно гледати телевизију, није довољно читати у новинама, нити на интернету. Неке ствари се могу једино доживети у интеракцији са људима који другачије мисле, реагују и причају.
И не знам којим редом бих описала које су ме то спознаје учиниле срећном у Канади? Требало ми је времена, на пример, да схватим да пословни људи овде не носе лаковане ципеле, нити накит, и да они који носе одела и кравате у ствари стварају имиџ неке успешности док они који стварно имају моћ, долазе лежерно обучени. Они више немају шта и коме да доказују. Богат човек изгледом се не разликује пуно од неког просечног на улици.

‘Не’ се скоро никада не даје као одговор, а то је управо оно што ме највише погађа код нас. Чак и када их нешто чуди или им је потпуно ново, неће вас спутати нити вам се подсмевати на идеји. Ако се не слажу, оставиће да ви сами урадите како мислите да треба.
А да ли треба одгледати два филма у биоскопу ако сте платили само једну карту? Ја још увек не знам одговор на то питање, али знам да ми је било чудно што то мом ортаку Канађанину чак никада није ни пало на памет. Јер биоскопи углавном имају више сала, па када прођете контролу карата можете после одгледаног филма да одете у неку другу салу и одгледате још један, иако на вашој карти пише да је само за један филм.Мозда је један од највећих шокова за мене као жену, било откриће да мајка мог момка (Канађанина) иза мојих леђа њему упорно понавља да не заборави да ми помаже у кући, пере судове и брише прашину јер је ‘уморан партнер незадовољан партнер’. А шок је управо у томе што ја то нисам ни требала да сазнам, чујем, видим; дакле било је намењено само њему, јер она стварно верује да жена није роб у кући.
Да су жене опуштеније, да се осећају младе и у својим касним тридесетим годинама, вероватно су сви већ чули. Али да се жене узајамно удружују ради заједничког проблема, то ми је било потпуно ново. Једном сам возећи бицикл наишла на дугачку колону жена која су брзо ходале и носиле пароле типа “Моје груди су лепе и здраве” или ‘Види како су велике’, да би се до краја те километрима дугачке колоне испоставило да су оне платиле своје учествовање у ходању и трчању, а да је прикупљени новац дат за истраживање рака дојке. Сва та енергија на једном месту зарад једне тако опште корисне ствари натерала ми је сузе на очи. У том усхићењу се сетих своје мајке, тетака и остале женске родбине којој би овакав предлог у најмању руку звучао смешно – почев од тога да се скину у шортс и трче…
А да све буде још занимљивије, сличну врсту запрепашћења сам доживела и на једној сахрани, када је сав новац уместо за цвеће, уплаћен за истраживање болести од које је покојник умро. Какав користан обичај и каква симболична прилика да се човек бори против својих болести, а да ту врсту одговорности не сваљује на државу док седи скрштених руку и чека да умре…
Списак свих мојих пријатних изненађења је предугачак, и зато ми је увек жао када чујем да ове људе неко пљује. Жао ми је када неко проведе век фокусирајући се на оно што му се не свиђа уместо да се диви ономе што је добро. Да је пећински човек стао бојећи се промена, где бисмо сада били?
Данијела, Торонто