Драстично успоравање преговора Србије и Европске уније било би једна од њих. Снажење национализма са обе стране је друга. Из тога произлази даље погоршање међусобних односа две државе и два народа, што значи слабљење трговинске размене, туристичких посета, културних активности. Ма колико „регионална сарадња“ Србије и Хрватске ишла килаво претходних година, ипак је напредовала, а сада би нам се могла десити регресија. А, када везе две државе пуцају, ни пуцњава није предалеко. 

Хрватска је поставила нове услове како би ЕУ у приступним преговорима са Србијом отворила поглавље 23, посвећено владавини права, односно правосуђу и основним правима. Ова врста одлука у ЕУ доноси се консензусом, што је влада из Загреба искористила за неформални вето. Преосталих 27 земаља чланица нашло се на једној страни, сматрајући да је Србија испунила све задатке за отварање тог, једног од кључних, преговарачких поглавља, а Хрватска на другој. Ова чињеница је довољна да оповргне тврдњу председнице Колинде Грабар Китаровић да „Хрватска не блокира Србију, већ тражи испуњење критеријума за чланство“. Тешко да су сви одлучили да прогледају Београду кроз прсте, а ето, само Загреб принципијелно не одустаје. Такође, хрватски захтеви – „боља сарадња“ са Хашким трибуналом, укидање Закона о општој јурисдикцији и гарантована места за представнике хрватске мањине у Скупштини Србије - мотивисани су искључиво билатералним односима, односно незадовољством власти Хрватске политиком власти Србије. 

А, мора се подсетити, Хрватски сабор је 2011. (вероватно на „миг“ Берлина и Брисела) усвојио „Декларацију о промицању еуропских вриједности у Југоисточној Еуропи“, којом се званични Загреб обавезао да неће кочити остале земље региона у процесу европске интеграције због отворених билатералних питања. Посебно занимљиво је то што је ову декларацију усвојила владајућа већина на челу са ХДЗ-ом, који је и данас на власти. Озбиљност једне државе процењује се, између осталог, континуитетом и предвидљивошћу њене политике. Ту лекцију је Србија у ранијем периоду на својој кожи могла да осети. 

Притом, бар један од ултиматума Хрватске је потпуно непринципијелан и неспроводив. Србија не може да обезбеди гарантована места у парламенту хрватској мањини без промене Устава, односно, такав пропис не може да се ексклузивно примени само на једну националну заједницу. Шта са Мађарима, Словацима, Ромима, Румунима, Власима, Бошњацима, Албанцима, Бугарима...? А, ни Мађарска, ни Словачка, ни Румунија, ни Бугарска, ни било ко други, тако нешто није тражио. Само Хрватска - и то само за Хрвате. 

Охрабрују наговештаји да ће Брисел и Берлин притиснути Загреб како би одустао од своје уцењивачке политике. То ће се, сасвим извесно, и десити. Сада. Али, шта ћемо убудуће? Да ли ће Хрватска - као што то Грчка чини Македонији и као што је Словенија чинила Хрватској - у свим годинама српског преговарања са ЕУ постављати ултиматуме, кад год политичари у Загребу процене да би им то, пре свега због рејтинга код куће, користило? 

Решење ових питања је, суштински, у рукама најутицајнијих земаља ЕУ, које имају обавезу да спрече антиевропско понашање Хрватске, ако Србију заиста желе у свом чланству. Одговорност је, међутим, и у нашем дворишту - морамо на време предвидети стратешке опасности на европском путу и ефикасно радити на њиховом отклањању (да нас не изненади „снег у децембру“), а у исто време предано испуњавати све критеријуме и стандарде из заједничке агенде ЕУ за пријем нових чланица.

Никола Томић, НИН