Могући су још неки исходи човековог односа према страху и одбацивању, мада и даље само за верујућег човека. На пример: Бог је апсолутна љубав и сви ће људи бити спасени (што потиче од великог хришћанског мислиоца, Оригена). Ако је Бог апсолутна љубав, сигурно да је и човеку пружио могућност да воли, разуме и, не апсолутно, али довољно да љубав у њему „изгони страх напоље” (Јованова посланица), па онда и страх од одбацивања. Шта је са страхом и одбацивањем у породици? Идеално гледајући – a такав идеал препоручује савремена психологија – зачеће детета треба да буде подједнако жеља и мужа и жене. Откуд је такав захтев био постављен брачном пару у ранијим вековима! Жена је рађала докле је могла (некад и преко педесете године живота), мушкарац и много дуже. Деца су умирала рано, али питање наталитета у свету није се постављало. 
Већ од почетка 20. века, бар у западноевропској цивилизацији, све је постало друкчије. Све су чешћа питања у брачним (а и ванбрачним) заједницама, да ли брачни пар жели децу. У жени се почео да буди страх, а онда амбиваленција, да ли хоће, да ли може да зачне; наравно да и муж треба да каже одлучну реч. Уколико преовлада страх над природном жељом за рађањем, жена може невољно да зачне, а онда да наступи свесно или несвесно, одбацивање плода. Брачни пар се одлучује (или само један пол у браку) за намерни побачај и – један Човек је одбачен! Доста је спонтаних побачаја из психичких разлога (несвесно одбацивање фетуса). Ако се и када се дете ипак роди (и поред спомињане амбиваленције и страха мајке и/или оца) дете може да расте у породици – невољено или недовољно вољено; осећање кривице код мајке и/или оца може да буде и свесно и несвесно тако јако да је дете у сталној опасности да буде презаштићено, самим тим, често, и само доживотно уплашено. Страх и кривица мајке и/или оца зато што дете које се родило није жељено, доводи до поремећаја нормалног процеса сепарација–индивидуација, при чему страх од одбацивања (и родитеља и детета) узрокује неуротичну несамосталност детета, односно присуство јаке посесивности мајке и/или оца.

Убрзаним ходом осврнућу се на друге, бројне могућности које се јављају у току живота неког човека када он бива од других одбачен. У некој бројнијој породици, на пример, честа је појава мезимца и одбаченог међу децом; разлози за ову појаву су бројни и код родитеља, често несвесни. Оваква честа пракса наставља се у вртићу, обданишту, основној школи, гимназији. Одбачена деца, и као одрасли, буду некада интелигентнија, обдаренија, али осетљивија од својих вршњака, а онда и бунтовнија, тврдоглавија, непослушна или непокорна. Брачна заједница такође скрива сталну опасност међусобног одбацивања партнера. Узроци страха од одбацивања у браку такође су бројни: несигурност једног или оба брачна друга, посесивност као израз страха од самоће, али и жеља за владањем; промискуитетно-полигамна природа неког од партнера, зависност од било чега јачег од неопходне, природне зависности према партнеру у љубави; затим, неуротична, инцестуозна (несвесна) везаност једног партнера за свога родитеља, губитак привлачности за партнера у току дужег трајања брака (душевну наклоност, интелектуалну, емотивну, физичку!), као и многи други могући узроци – доводе до одбацивања другог. Нећемо се задржавати на страху и одбацивању појединца од стране друштва; долазило је и долази до трагичних случајева одбацивања појединаца у диктатурама (и у ранијим вековима, а нарочито у 20. веку, у Кини, Немачкој, Русији).

Најзад, и црква (хришћанска у све три вероисповести) знала је, у току две хиљаде година трајања да утерује „страх у кости” својој пастви претњама одбацивањем изједначавајући себе, као црква, са небеским Оцем. А шта рећи о одбацивању народа (обично већег и моћнијег) - неког другог народа (обично мањег и слабијег)? Колико страха од оваквог одбацивања и последичног жалосног понашања мањег и слабијег (и појединца и народа) према заповедном и наметљивом – другом! Каква је сврха била овог чланка у коме сам износио жалосне примере, свима познатог, свемоћног страха и увек уз њега, одбацивања? Жеља (и потреба) је сваког доброг психотерапеута (и психијатра) да укаже другом човеку (наравно– најпре самом себи: Излечи се сам докторе, попе, учитељу!) на могуће препреке и опасности на путу његове индивидуације и/или обожења.

Бог – ко у Њега чврсто (?) верује – никога не одбацује. Човек је тај који одбацује Бога, а онда и друге (и другачије) људе – стална је то борба са природном ксенофобијом као остатком паганског бића у нама.

Како постићи и достићи и „на страшном мјесту постојати” (опстати)? Доживотним упознавањем себе, откривањем Смисла Живота, а онда вером, надом и љубављу према Богу и људима, уз помоћ сталне молитве у коју се верује. Љубав све лечи. Не одбацујмо никог („Не суди да ти се не суди”)! Ако смо и били одбачени – од родитеља, школе, друштва, партнера, цркве – нисмо одбачени од Бога, од „архетипа спасиоца” (присутног, према Јунговом мишљењу, у несвесном сваког човека). Немојмо дозволити да као одбачени (стварно или умишљено одбачени) постанемо доживотни бунтовници, мрзитељи људи и живота. Уочимо примере одбачених који су постали светитељи или велики ствараоци, али и обични честити и морални људи! He будимо „видовити” само за негативне примере живота људи, нити будимо слепе присталице вечитог He. Ако и почнемо живот (као одбачени) са – He, упловимо најпре у природно амбивалентно He и Да, да бисмо уз Божију помоћ и лични труд (ora et labora, свети Бенедикт из 6. века) завршили живот са Да.

Владета Јеротић, Политика