Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Једна од наших највећих песникиња и највише објављиваних књижевница, преминула је 11. фебруара 1993. године. Средином маја навршиће се и сто десет година од рођења песникиње. Као и њена лирика, живот Десанке Максимовић стремио је ширини, откровењу, и трагању за измирењем противречности овога света.
Њено стваралаштво одликују једноставност исказа, исповедни карактер и дубоко осећање за природу, правду, човека, ма ко он био, родно тло и традицију, а њена књижевност за децу препуна је животних значења јер је према свету детињства неговала посебан однос пажње и брижности.
Било је то „царство доброте” Десанке Максимовић.
На њеним збиркама и поемама „Крвава бајка”, „Тражим помиловање”, „Немам више времена”, „Зелени витез”, „Песник и завичај” стасавале су читаве генерације, а љубавне песме цитиране су као мудре изреке, биле подстицај за музику... Још за живота песникињи је у Бранковини подигнут споменик, и отворена школа која носи њено име.

Рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровици, код Ваљева. Основну школу завршила је у Бранковини, гимназију у Ваљеву, а дипломирала је на Филозофском факултету у Београду, на Групи за упоредну књижевност, општу историју и историју уметности. Као стипендиста француске владе боравила је годину дана у Паризу. Радни век провела је као наставник и професор, а пензионисана је као предавач Прве женске гимназије у Београду. Била је редовни члан САНУ. Писала је за Летопис Матице српске, Књижевне новине, Политику, Борбу...
Поезија Десанке Максимовић превођена је на светске језике, заступљена је у многим домаћим и иностраним антологијама, између осталих и у антологијама југословенске поезије објављеним у Лондону, Прагу, у тротомном избору „Поезија Европе” објављеном у Москви, а 1990. године њене песме нашле су се у италијанској Антологији најлепших љубавних песама од антике до данас.
Песникиња је и сама била преводилац, а значајни су њени преводи са руског (Достојевског, Чехова), француског, бугарског и словеначког језика.
Њен живот посвећен другима добијао је сталну потврду и захвалност. Била је добитница низа врхунских домаћих и иностраних признања, међу којима су и Орден светога Саве, Његошева награда, Орден заслуга за народ I реда, бугарски орден Кирил и Методије I реда, орден части Врховног совјета СССР-а, Златни крст кнеза Лазара, Вукова, Змајева награда, диплома почасног члана Матице српске... Њој у част одржаване су књижевне манифестације, о њеном делу било је речи и у оквиру Националне конвенције Америчке асоцијације за унапређење славистичких студија, у Филаделфији, 1979. године.
Захваљујући детаљној хронологији живота песникиње, која се налази на сајту Задужбине Десанке Максимовић, а коју је припремио новинар нашег листа у пензији и наш познати публициста Радован Поповић, знамо да је Десанка Максимовић 1968. године, у време јунских демонстрација на Београдском универзитету, посетила Филозофски факултет. И, пре него што је прочитала своје песме, запитала је студенте:
„Децо, хоћете ли и кроз пет, десет, педесет година веровати у све ово у шта у овом тренутку верујете?”.
Године 1989. песникиња је 28. јуна присуствовала свечаној прослави шест векова од Косовског боја у Приштини, на Гази Местану и у манастиру Грачаница. Овом српском манастиру својевремено посветила је потресну песму:
Грачанице, кад бар не би била од камена,/ кад би се могла на небеса вазнети,/ ко богородице Милешеве и Сопоћана,/ да туђа рука крај тебе траву не плеви,/ да ти вране не ходају по паперти...”
Истинска и дубока хуманост Десанке Максимовић прожимала је и читаво њено стваралаштво, а огледа се нарочито у збирци „Тражим помиловање”. Водећи у њој дијалог са Душановим закоником, песникиња је заступала све себре, сужње, људе који јасно виде, људе на раскршћу између Запада и Оријента, човека који се опире сили...
Чувајући сећање на њу, Задужбина Десанке Максимовић традиционално на дан рођења песникиње, додељује награду са њеним именом за целокупни допринос српској поезији.
Марина Вулићевић
Много више о Десанки Максимовић