У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. 

Први пут у историји ратовања погођена је једна медијска кућа која је претходно проглашена за легитимни војни циљ, односно у ноћи између 22. и 23. априла, у 2.06 часа бомбардована је зграда Радио-телевизије Србије у Абердаревој улици, у Београду, када је погинуло је 16 радника РТС-а. 

Међународна организација за заштиту људских права "Амнести интернешенел" је оценила да је то био намеран напад на цивилни објекат и као такав представља ратни злочин, за који нико није одговарао. Сами званичници НАТО почетком 2000. године изјавили да су РТС бомбардовали због пропагандне улоге коју је имао, "како би ослабили морал становништва и оружаних снага", и да нису издали посебно упозорење иако су знали да се у згради налази много цивила. 

И данас трају недоумице зашто се за НАТО бомбардовање једино у Србији користи назив "Милосрдни анђео", с обзиром да је званични назив операције био "Савезничка снага", а једна верзија каже да је забуну унео тадашњи кинески председник Ђијанг Цемин, који је назив америчког дела операције "Племенити наковањ" /Нобле Анвил/ погрешно изговорио на енглеском као "анђео" /Ангел/. Интересантно је да се и у образлагању тужбе, из маја 1999. године, коју је СРЈ поднела Међународном суду праведе против чланица НАТО које су учествовале у бомбардовању, користи израз "Племенити анђео" /Нобле ангел/. Једини термин који познају званични документи НАТО је "Савезничка снага", док је "Милосрдни анђео" за њих непознаница. 

НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 часова започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом на више подручја Србије и Црне Горе, пошто је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге УН надгледају мировно решење сукоба на Косову и Метохији. Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД. Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО, а током бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. 

После више дипломатских притисака, бомбардовање је завршено потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана касније почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије и размештање међународних снага, а затим и доношење Резолуције УН о Косову 1244. Од тада, са простора Косова и Метохије у више организованих појединачних и масовних насиља Албанаца над Србима, протерано је више од 200.000 Срба, којима се и даље не дозвољава масовнији повратак. 

СРЈ је 24. априла 1999. године Међународном суду правде у Хагу поднела тужбу против осам држава чланица НАТО за прекомерну употребу силе и геноцид приликом бомбардовања Југославије 1999. године, али је она одбијена 2004. године, уз образложење да овај суд није надлежан, јер СРЈ у тренутку подношења тужбе није била чланица УН. Тужба је била поднета против САД, Шпаније, Велике Британије, Француске, Белгије, Немачке, Холандије, Португала, Италије и Канаде. 

Ратни губици НАТО у људству и техници никада нису објелодањени.

Срна