Ово се вероватно није десило ономад на Цветном тргу, зато што Оркестру за свадбе, сахране, откривања и отварања Српске напредне странке уопште није битно шта се отвара, већ ко отвара.

- Што ми овај камен темељац личи на човека у седећем положају! – шушкало се у маси, јер је 80 одсто њих било убеђено да ће та гринфилд инвестиција, откривање споменика Бориславу Пекићу, бити вишеструко корисна за нашу земљу, пошто ће упослити бар 2.000 грађана Врачара, који ионако ништа не раде, само врачаре.

Врачар је, шушкало се у маси, гарантовано добио такво име пошто су се у том крају од давнина масовно насељавале врачаре, као што је Жарково добило име по неком Жарку Волу. Само име каже: био неки Жарко, а звали га Во, те је тако настало Жарково. А онда се неко сетио да је Жарко, сем што су га звали Во, слепо веровао у реформе. И захваљивао се сваком ко му смањи пензију.

Предизборна кампања за изборе 24. априла већ има радни назив “24 априла са Александром Вучићем”, пошто је “24 минута са Александром Вучићем” веома кратак период за толико послова који су пред нама. Мада би много бољи назив био “24 прва априла са Александром Вучићем”, с обзиром је српски премијер, заправо, личност изникла директно из првоаприлске шале.

А и ове године обележава 24 године свог уметничког деловања, јер се у Српску радикалну странку учланио 1992, мислећи да ће то трајати кратко, док не ослободе Загреб од Хрвата.

Када су уредници српских новина у добра стара времена имали задатак да за први април, Међународни дан шале, измисле неколико наслова, обавезно би ту улазио наслов “Вучић у Вашингтону” или “Тома у Бриселу”. Чак ни за први април међу те невероватне наслове нико се није сетио да стави наслов “Вучић открио споменик Бориславу Пекићу”, зато што у то дибидус нико не би поверовао, чак ни пасионирани читаоци Информера, који верују у све наслове где премијер нешто открива.

И који су чврсто убеђени су да је сем Пекића, премијер открио и топлу воду, Америку, пеницилин и да земља није равна плоча.

Тако да већина и мисли како је премијер пре неки дан заправо први открио Пекића, само треба пазити да своје откриће и не патентира.

Свако ко у међувремену има намеру да оде у вечна ловишта, за сваки случај мора на време да ковертира последњу жељу. Рецимо: “Молим да откривање мог споменика обавите у кругу породице и без публике која је претходно била на отварању фабрике металних одливака у Руми”.

Мада ни тада није искључено да ће се појавити премијер у пратњи три пуна аутобуса и рећи: “Ми смо рођаци по женској линији”.

Па ће откривање споменика онима који нису желели да их у бронзи открије баш Вучић вероватно обављати кришом. Знате оно: “Током ноћи су се у Београду појавила два нова споменика, али нико не зна ко их је ту поставио”.

Зато је најбоља варијанта, ако већ имате животне предиспозиције да вас једног дана излију у бронзи, да ни под којим условима не умирете, чега се први досетио Драгољуб Мићуновић, једини човек на свету који још за живота размишља о себи као споменику.

Што је, као и све остале идеје које ових дана долази из српске опозиције - практично немогуће, али добро звучи.

Мићуновић је пре неки дан изјавио како је чврсто решио да нас никада не напусти, што уопште није лоша одлука, пошто у супротном Демократска странка не би могла да нађе ко ће бити први на листи на наредних 20 избора.

Зато што су сви из ДС који би могли да буду први на листи у међувремену отишли у вечна ловишта. А споменике ће им сукцесивно откривати Вучић, који ће, како је кренуло, на крају открити и велелепан споменик Демократској странци. Само неће имати ко да се буни у Демократској странци што је баш он открио споменик Демократској странци. Осим ако на вратима не напишу упутство: "Ко последњи изађе, нека нам подигне споменик", па га предухитре.

Те неће бити чудо ако наредних дана Главни одбор ДС одлучи да Мићуновића заледе ко Дизнија, па да га одмрзавају пред сваке наредне изборе, јер је и он један од криваца што Србија 2016. године све више личи на Дизниленд.

Тачније, на државу у којој Филип Давид мора добро да пази да не претерује са масним, сланим, љутим, киселим и свим осталим стварима штетним по здравље, бар док не прође мандат Томе Николића.

Зато што постоји могућност да га управо он свечано открије у оригиналној изведби неког академског вајара. А да притом не трепне.

С тим што би споменик Филипу Давиду у том тренутку гарантовано трепнуо.

Има неких споменика који лакше трепну него неки људи.

А доћи ће време, то мора да су рекли Тарабићи, када ће и споменици почети да беже кад виде ко је дошао да их свечано открива.

Драгољуб Дража Петровић, Н1