Тужно је то што је реч о младим људима од којих неки нису ни били рођени у време рата у бившој Југославији. При том је слика, као и сваки стереотип, врло поједностављена: протагонисти су искључиво мушкарци (ниједна жена није била асоцијација) од којих многи симболизују рат, а остале асоцијације се везују искључиво за музику, спорт и алкохол. 

Најчешћа реакција Срба на овакве вести је револт и осећај неправде. Зашто смо и даље третирани као „лоши момци“ југословенског распада? Зашто је и даље толико предрасуда и незнања о нама? Видимо и у „конкретним“ примерима како нас не воле: мањак подршке светске публике Новаку Ђоковићу се делимично објашњава и тиме што је Србин. Људи у Србији, посебно они који не путују често, живе у убеђењу да је цео свет и даље против нас. А таблоиди у Србији редовно пласирају ту причу.
Валтер Липман, амерички публициста и аутор култног дела „Јавно мњење“ из 1922. године, стереотип је дефинисао као „слику у глави“ неког догађаја или групе људи. Ту слику стварају култура, образовање и медији и она утиче на наш однос према стварном свету.  Већина Срба би се у овоме сагласила са Липманом: слика о Србима је створена путем светских медија и холивудске кинематографије и не подудара се са стварношћу, то јест са оним какви ми заиста јесмо. Сви ми који одемо у иностранство се здушно трудимо да ту слику поправимо и објаснимо људима како се Срби не своде само на ратне злочинце и конзументе ћевапа и ракије. 

Међутим, две ствари нам стоје на путу:

Стереотипи су врло упорни и споро се бришу. Разлог је једноставан: стереотипи су несвестан и спонтан процес који сваки људски ум практикује. Шта више, они су неопходни јер мозак прима огроман број информација и мора да их поједностави и класификује како би могао да обради комплексну реалност. Дакле, процес стварања стереотипа је здрав и присутан у свима нама. Довољно је да се запитамо како смо формирали мишљење о народима чије представнике или земље никад нисмо видели. Што се више боримо против стереотипа убеђивањем саговорника, ма колика да је веродостојност наших информација, резултат је све слабији: сматрају нас пристрасним. То је велика фрустрација, али временом сви ми у иностранству стекнемо филозофски мир и не трудимо се да било шта објаснимо људима. Ефикасна борба против стереотипа се заснива на томе да се укаже на лимите стереотипа интелигентним пласирањем алтернативне приче, а не да се удара на постојеће стереотипе. Конкретно, у српском примеру, поента је понудити нови „storytelling“ који би у први план ставио паметне и успешне жене, децу, старије људе. Дакле, све оне категорије које садашњи стереотип не обухвата. 

Међутим, ту наилазимо на други, много дубљи проблем: нашу одговорност у одржавању стереотипа. Наиме, наш одговор на стереотипе је сваљивање целокупне одговорности на друге: стране медије, стране интелектуалце, кинематографију, домаће издајнике. Звучи шематизовано, али ми немамо довољно самокритичности и спремности да уперимо прст у себе и да се запитамо - колика је наша одговорност. И то је кључна реч: одговорност. Не мислим на одговорност за сукобе деведесетих, препустимо то историчарима и другим научницима. Мислим на одговорност на свакодневном нивоу и у оквиру граница Србије, тј. одговорност према држави у којој живимо. Србија је земља у којој се нико не осећа одговорним за оно што ради. Извор проблема је увек на другом месту. И то је нормално: како можете да очекујете од човека коме је месечна плата 150 евра да се осећа одговорним када види да политичари, који треба да дају пример, живе бахато и не осећају се одговорним? Одговорност прво мора да дође одозго. Ко одговара за неиспуњена предизборна обећања, неиспоштоване рокове, пропале инвестиције? У Србији већина људи улази у политичке странке ради личне користи, а не ради доприноса јавном добру и одговорности према нацији. 

Сигурно звучим јако наивно, али верујте ми: бахатост, корупција, лењост и ароганција су учиниле више штете слици о Србима него ратови деведесетих. 

О корупцији и лењости не бих много причала, примери су свакодневни и бројни. А да то није нов феномен, довољно је прочитати „Чујте, Срби“ од Арчибалда Рајса: пре скоро сто година је дао сјајан приказ српског друштва и наших мана и тужно је што из тога ништа нисмо научили.

Али ево примера о бахатости: често се говори како наши тенисери не уживају довољну подршку публике јер су из Србије. На овогодишњем Ролан Гаросу сам навијала за Ану Ивановић у полуфиналу. Публика је, нажалост, била против ње. Зашто? Зато што је на стадиону било наших навијача који су се понашали као да су на фудбалској утакмици. На сваки Анин поен су устајали и урлали као да су на дербију. Француска публика је у почетку поздрављала сваки Анин поен, затим је почела да се мешкољи у присуству наших бахатих представника, онда су почели да их опомињу, да би на крају отворено навијали за Чехињу Луцие Шафарову. Дакле, ненавијање за Ану нема никакве везе са самом Аном и њеном земљом, већ је то реакција на некултуру и бахатост. Рећи ће те ми да је реч о неваспитаним појединцима и да на основу тога не може да се извлачити закључак. Потпуно се слажем и познајем много дивних и културних људи који сјајно представљају Србију. Али знате у чему је проблем? Дивљи и бахати су, иако мање бројни, много видљивији и гласнији од питомих и културних. Када свет види дивље и бахате навијаче, у њима се аутоматски активирају Липманове „менталне слике“ створене путем медија. И то онда „потврђује“ њихову слику о нама. 

А ево и примера о ароганцији: иако смо вероватно најсиромашнија земља Балкана, ми и даље имамо осећај супериорности у односу на комшије: на пример, Румуне, Бугаре, Албанце. Летос сам била први пут у Албанији и у Валони, граду од сто хиљада становника, кроз који је прошла и наша војска пре сто година, имала сам прилику да разговарам са једним полицајцем. Човек ми се жалио како је провео дивних двадесет година у Грчкој, али је морао да се врати у Албанију због кризе. И онда ми каже: „И реците ви мени, шта да ја радим у Валони са месечном платом од 300 евра?“ Мени је мало недостајало да га утешим како је то просечна плата у Београду и да за њу ради већина мојих пријатеља, дипломираних филолога, по којекаквим кол-центрима. Наведите ви мени један град од сто хиљада становника у Србији где је месечна плата триста евра, а при том је Албанија много јефтинија од Србије. Али, за већину нас је Албанија и даље земља бункера, испред које смо ми вековима напред. 

На све ове погубне особине се надовезује потпуно одсуство националне стратегије и пројекта који би имао потенцијал да уједини нацију. А таквих пројеката би могло да буде на десетине: хајде да радимо, да ширимо образовање, да улажемо у економију, да заштитимо животну средину. Има толико успешних примера у свету на које можемо да се угледамо. На пример, Ирска је једна од земаља са веома тешком историјом, доскора врло проблематичном политичком и економском ситуацијом, површином и бројем становника као Србија, али ипак јој полази за руком да се успешно носи са политичким и економским изазовима. Прошле године су бројне светске престонице обележиле Дан светог Патрика, заштитника Ирске, што је сјајан пример успешне јавне дипломатије. На тај начин се ствара нова слика Ирске, која није више везана за ИРА-у и сукобе у северној Ирској. 

Међутим, да би тако нешто било могуће у Србији, неопходно је имати нови пројекат, нову „причу“, нову слику око које ће се окупити људи у Србији. Како видимо себе за 5, 10 или 20 година? Шта желимо? Како дефинишемо свој допринос томе и како и коме одговарамо у случају неуспеха? Осећај одговорности је кључан и свако мора да је буде свестан, пре свега људи на власти. Визија коју имамо о себи самима је пресудна за слику коју желимо да други имају о нама. 

Рећи ће те ми да је овај чланак пун генерализација и да у Србији има много паметних људи који одговорно и вредно раде свој посао, плаћају рачуне и порез и свесни су јавног добра. И ја их знам много, почев од сопствене породице. Међутим, као и навијачи на Ролан Гаросу, они су у другом плану у односу на корумпиране, неваспитане и полуписмене политичаре и новинаре, вулгарну естрадну сцену и ријалити емисије. А тако не треба да буде. Паметни, вредни, образовани, динамични, одговорни и пре свега поштени људи треба да буду у првом плану и да представљају Србију, како у самој земљи тако и у иностранству. То је најбољи начин да се изборимо са негативним стереотипима и да развијемо државу за чији су се опстанак наши преци пре тачно сто година крваво борили. Србија је опстала пре сто година, али данас јој прети уништење изнутра: од стране медиокритета, нерада и неписмености. Стога данас борба мора да се води новим оружјем, а оно се зове: образовање, рад и поштење. Или, што би Ршум много лепше рекао: 

„Домовина се брани лепотом 

И чашћу и знањем 

Домовина се брани животом 

И лепим васпитањем.”

Извор: Нова економија