Свети Трифун је, дакле, рођен у Кампсади у тадашњој римској провинцији Апамеи, у породици која је почела усвајати идеје хришћанства иако је та нова вера била под будним оком државе, а њени припадници прогоњени и злостављани. Иако је фригијски језик нестао заједно с народом који је њиме говорио - претпоставља се да корен властитог имена Трифун означава особу племенита духа.

Култ Светог Трифуна је заживео након његове мученичке смрти у Никеји где му је суђено пред префектом целе Мале Азије, Аквилином за време владавине поменутог римског императора Деција. Тада је на питање Аквилине: "Којег си стања?"

Трифун одговорио: "Слободан сам, а по уверењу хришћанин!".

Осуђен је на погубљење, а после одсецања главе његово тело је било пренесено у Кампсаду; одатле у Цариград, а из Цариграда у Котор. Данас је његово светковање раширено широм света, али највеће прославе у његову част одржавају се у Јужној Италији, Боки которској и Дубровнику.

Слави се 14. фебруар када је погубљен и 10. децембар (Мали Трифундан) када су његове мошти пренесене из Цариграда у катедралу Светог Трипуна у Котору.

Нису само мошти светаца са Истока путовале на Запад. Путовале су религије, митологије - путовали су и цели градови. Неко је давно закључио да би Енглези, да су имали техничких могућности, и египатске пирамиде пренели у Лондон. Али, ако Енглези нису пренели пирамиде, јесу небројене египатске мумије, јесу фризове са Акропоља, као што су крсташи пренели јахаче апокалипсе са Свете Софије у Венецију, као што су Хитлерови нацисти понели звона са Опленца у Немачку - па у том контексту треба разумети и ово пресељење Светог Трифуна из Цариграда у Котор, које је, према которским сведочењима, обавио извесни которски грађанин по имену Андреа Сараценис 809. г.

Предање казује да је, још од детињства, на њему била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести како на људима тако и на животињама и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан ИИИ, (Имп. Цаесар М. Антониус Гордианус Семпронианус Романус Африцанус Аугустус) чију ћерку Гордијану исцели Свети Трифун, након чега би обдарен царским даровима. Ове дарове Свети Трифун при повратку раздели сиромасима, те у свом селу настави живот молећи се Богу. 

Када се зацари христоборни Деције Трајан, свети Трифун био је мучен за Христа. Но, он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године. 

У православној цркви празнује се 14. фебруара по новом, односно 1. фебруара по старом календару.

Док Српска православна црква равноправно употребљава обе варијанте имена - Трифун и Трипун - у западној, римокатоличкој варијанти овај светитељ је познат искључиво као - Свети Трипун.

Код нашег Филипа Вишњића стоји:

Од Трипуна до Светога Ђурђа

Сваку ноћцу мјесец се ваташе,

Да се Србљи на оружје дижу,

Ал се Србљи дигнут не смједоше.

Култ Светог Трифуна заштитника винограда и виноградара раширен је у српском народу. Верује се да је овај светац заштитник винове лозе и виноградарства, па тиме и вина, па га као свог патрона славе виноградари и гостионичари. 

У том погледу може се препознати утицај грчке митологије поготову ако знамо да је и Дионис своје божанске атрибуте морао доказивати чудима јер су и њему и његовим присталицама стално претила прогањања и смрт. 

Згодно је стога присетити се да се и једно од чуда Исуса Христа везује за вино (свадба у Кани галилкејској- када је Христос претворио воду у вино) те је разумљиво да је касније хришћанство вино и виноградарство препустило Христовом следбенику - Светом Труфуну.

На Тривундан виноградари одлазе у винограде, орезују по коју лозу и заливају вином понеки чокот, верујући да ће се тако винограду повратити снага после дугог зимског мртвила, па ће лоза моћи да буја у пролеће. Због обичаја орезивања винове лозе, у источној Србији светог Трифуна зову и Орезач или Зарезој.

Верује се да свети Трифун на свој празник пободе у земљу угарак и од тога дана снег почне да се топи. Народ понегде каже: "Триша заб'о угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе." Исто тако, устаљено је веровање да ће бити кишна и родна година ако на Тривуњдан падне снег, а сушна ако на тај дан буде ведро.

Православна црква је установила нарочити молитвени чин који се врши на њивама и баштама, ако се догоди штета од инсеката, мишева и других пољских штеточина. При овом чину се узме зејтин из кандила Светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград и чита молитву.

Народна имена код Срба изведена по имену овога свеца су: Трифун, Тривун, Триво (Презимана: Трифуновић, Тривуновић Тривић); као и Трипун, Трипо, Трипко, Тришо (па према томе и презимена Трипковић).

Лабуд Драгић, Новине