“Опстајемо благодарећи волонтерском раду уредника од Лондона до Окланда на Новом Зеланду, од Београда до Торонта, верношћу читалаца, али и захваљујући спонзорима какви су пословно успешни досељеници као што су Жарко Брестовац из Торонта и Зоран Младеновић из Монтреала”, рекао је Батуран.

Према његовим речима Министарство културе у Србији не показује интересовање да подржи часопис, на који су се претплатиле националне библиотеке Канаде и Енглеске, као и неке универзитетске у Канади. Ниједна библиотека у Србији није претплатник часописа.

На уводним страницама јубиларног двоброја главни и одговорни уредник, професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар пише о српској културној политици. “У нас је на делу политика потпуног континуитете са претходном влашћу: после идејног, економског, антинационалног… осведочавамо се у успостављању персоналног континуитета”, пише Ломпар.

Историјске теме

Централна историјска тема, чија је ауторка вишедеценијска културна посленица у српском исељеништву у Канади Драга Драгашевић, насловљена је као “Голгота о интернисању у Канади за време Првог светског рата”.

Реч је о доскора мало познатим трагичним догађајима о слању хиљада досељеника у 24 кампа у пустим и хладним крајевима Канаде где су тешко радили. Већина су били ранији становници Аустроугарске и Отоманске империје.

Како су Канада и Србија биле на истој страни у Великом рату, Срби из Србије и Црне Горе сматрани су савезницима, а они из западних крајева непријатељима. Ниједна друга досељеничка заједница није се нашла у том положају.

Скоро цео век је прошао пре но што је канадска влада установила Фонд за комеморативне, културне и научне пројекте посвећен том неславном делу историје те земље.

Прошле године у 59 канадских градова откривено је 100 спомен плоча у знак пијетета према досељеницима-жртвама тадашњег канадског ратног закона од којих су два знамења посвећена Србима.

Као у сваком издању часописа “Људи говоре” штампане су и фото-репродукције радова једног уметника. У јубиларном броју представљен је вајар Мијо Мијушковић (84), а причу-епистолу о њему написао је један од водећих савремених српских ликовних критичара Срето Бошњак. Мијушковић самостално излаже пуних пет деценија у Црној Гори, Србији, Италији, Француској, Мађарској и другде.

Јубиларни двоброј часописа “Људи говоре” доноси и редовне прозне, поетске, есејистичке, критичке и друге рубрике, укључујући и блок на енглеском језику посвећен канадским прозним писцима и песницима.

Катарина Видаковић, Бета