За Србе са обе стране Дрине прича о Дејтону и његовој перцепцији може бити поучна из више разлога. Наиме, у први мах, потписивање Дејтонског споразума у највећем делу српске јавности схваћено је као национални пораз и готово трагедија (поготово у светлу претходног пада Српске Крајине и егзодуса хрватских Срба). Данас, двадесет година касније, Дејтон се у Републици Српској слави као велики успех, а актуелно руководство РС за њега се грчевито држи и на њега позива у настојању да спречи даљи „пренос надлежности“, односно даље дерогирање ентитетских институција и губљење елемената државности Републике Српске.

Питање је да ли су ондашњи критичари Дејтона међу Србима били престроги (вероватно јесу!), а понекад и злонамерни – или је пак српска национална ствар у међувремену тако пропала (вероватно јесте!) да се чак и један болан и изнуђени компромис данас доживљава као врхунац (Милошевићеве) државничке мудрости и стратегије.

Као што рекох, истина је по свој прилици негде на средини. Али чињеница је да је Дејтонски споразум окончао крвави грађански рат, као што је чињеница и да су током прве деценије после Дејтона уставне надлежности Републике Српске, под различитим изговорима, слабиле и клизиле према Сарајеву. По речима Милорада Додика, под притиском Сарајева, а уз благослов појединих западних престоница и уз помоћ неуставног инжењеринга „високих представника“, мимо воље и интереса српског народа, донето је 280 закона, „савет министара“ БиХ (дакле, не влада) који је стартовао са три члана, данас их има десет, а РС је остала поткресаних надлежности, без војске, изворних симбола и доброг дела пореских прихода.

Српске власти су то годинама гледале, повремено тихо гунђале али, притиснуте хашким и другим оптужницама, углавном одрађивале задатак. Актуелно руководство у Бањалуци је са том праксом прекинуло и показало да инсистирање на „изворном Дејтону“, уз чврсту политичку вољу и руску подршку, може постати и инструмент одбране, а не само дерогирања РС.

Можда је овој накнадној популарности Дејтонског споразума међу Србима у БиХ највише допринела сарајевска пропаганда, која га је буквално демонизовала и проглашавала за највећег кривца (а не, на пример, међународну заједницу, „високе представнике“ или своје корумпирано руководство) што њихова вољена „Босна“ никако не успева да се конституише као „права“ држава.

У суштини, и то се више него јасно показало и приликом ове годишњице, бошњачка политичка и интелектуална елита никада није искрено прихватила ни Дејтон, нити идеју о равноправности „три народа и два ентитетета“ који чине дејтонску БиХ, него је непрекидно тражила и тражи алиби да ту творевину разгради у корист више-мање унитарне БиХ, под својом, тј. бошњачком доминацијом. Некад се то ради у име изградње „функционалне БиХ“. Некад са позивом на „евроатлантске интеграције“. Некад са квазиморалистичким аргументом да се „не смеју наградити и уважити тековине геноцида“.

Наравно, они то никада неће тако рећи, али на то се своде практично све њихове иницијативе и „аргументи“ – и од тога, нажалост, неће лако одустати. И тога, ма колико били завађени или окупирани другим, „важнијим“ пословима, морају да буду свесни сви политички чиниоци, како у РС, тако и у Србији. Јер, ко год каже да РС данас није угрожена, или љуто обмањује себе, или ради за другу страну.

Ђорђе Вукадиновић, Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”