Клисура необичне, сурове лепоте називана је и "капија Хомоља" и "капија Браничева", у зависности од тога да ли су путници или војни походи долазили из Моравске долине или из Подунавља и Тимочке Крајине преко рудоносног Бора и Жагубице. Од великог средњовековног српског града у коме се налазила и Митрополија браничевска данас се виде понеки комади зида на стрмоглавим литицама и темељи кула мотриља на врховима Великог и Малог Вукана и Јежевца, врхова омиљених међу планинарима и излетницима због прелепог погледа на клисуру. Најбоље очуван споменик из времена српског Ждрела су фантастични остаци пећинског манастира Благовештење под његовим зидинама, тик изнад данашњег пута.

У њему је током средњег века живела многобројна монашка колонија и радила велика преписивачка школа. Горњачка клисура била је омиљена међу образованим монасима мистицима - исихастима, називаним синаити. Они су у Србију долазили са Синаја и Атоса, склањајући се од Османлија, а кад нису писали, преводили и преписивали, они су у пећинама испосницама, у тиховању и непрестаној молитви, покушавали да спознају божанску светлост каква се указала на Преображење.

Овдашње становништво чува легенду о сусрету кнеза Лазара и најпознатијег међу синаитима Светог Григорија Горњачког, званог и Ћутљиви. Владар је чуо за испосника који пребива у клисури а народ прича да чини чудеса, па је пожелео да га упозна, али кад је са свитом дојахао до његове испоснице од које га је раздвајала хучна Млава, није могао да чује ни реч. Тад је Григорије наредио реци да заћути, и она се утишала, а кнез Лазар је монаху сазидао манастир Ждрело, данас познат као Горњак, изнад којег се налази капела у пећини где је тиховао светац. Само на Ђурђевдан ту избија вода коју монахиње деле као лек против очних болести, а често га посећују нероткиње јер из стене избија лоза која је, према предању, донета из Хиландара.

Ова задужбина кнеза Лазара доцније је названа Горњак, по снажном ветру горњаку који овде дува. Због скровитости манастира, он је у доба турске окупације био омиљено састајалиште руских и аустријских обавештајаца маскираних у монахе са српским хајдуцима и устаницима. У манастирској ризници су вековима чувани пехар и застава цара Душана на којој је, по сведочанствима, била насликана мапа српског царства, као и повеље кнеза Лазара. Током бугарске окупације у Првом светском рату и немачке у Другом, те и друге драгоцености из ризнице су опљачкане или уништене. Срећом, сачуване су мошти Светог Григорија у кивоту у манастирској цркви којима на поклоњење долазе многобројни ходочасници.

Ипак, нису само планинари, излетници и верници гости клисуре. Њене густе шуме су омиљено место ловаца, а кристално бистра Млава добро је позната риболовцима. Мање стрпљиви љубитељи пастрмке такође често долазе у кањон где су направљени велики рибњак пастрмке и ресторан-брвнара, савршено уклопљени у околину, где се ужива у укусном оброку и погледу на величанствени пејзаж.

ПОДЗЕМНИ ГРАДОВИ

Највећи авантуристи међу посетиоцима Горњачке литице су љубитељи висина и дубина. Први су пењачи и алпинисти који се веру уз високе вертикалне литице, други, пак, иду у шуму, недалеко од манастира Горњак, да обиђу тајанствене ходнике подземних база, читавих градова с километарским ходницима и великим халама које су немачки окупатори укопали у стене током Другог светског рата, а до 1953. ту је била смештена и база Југословенске народне армије, која је затим мистериозно напуштена.

ТИШИНА КРАЈ ЛЕКОВИТЕ ВОДЕ

Знајући за легенду о монаху Григорију који је натерао хучну Млаву да заћути, и данас многи верују да у Горњачкој клисури постоји место звано Тишина. Због необичног акустичког феномена, жубор реке, која протиче тик крај пута, ту се уопште не чује. Недалеко одатле је и извор по чију лековиту воду долазе људи из целог Браничева. Према њиховим тврдњама, она се показала изузетно благотворном код најразличитијих здравствених проблема, од камена у бубрегу, па до шећерне болести.

Б. Субашић, В. Новости