„Канада јесте позната као земља која је до детаља организовала све кораке у социјалној интеграцији, како би имигрантима олакшала живот у новој земљи. Ове године међутим донети су закони којим се битно мења досадашња пракса. Имигранти из целог света од јануара више не могу да добију усељеничку визу ни у Канади уколико претходно се претходно не утврди да ли за ту особу има посла. То је тек почело и о томе се сада доста дебатује у Канади. Пре је било довољно да особа која жели да се усели добије одређени број поена на основу школске спреме, година и породичних прилика и подразумевало се да ће, када дође у нову земљу успети да нађе и посао. Сада је неопходно пронаћи фирму која ће будућем усељенику гарантовати посао. 

Како се то коментарише у Канади?

Била сам на многим скуповима где се говорило о новим правилима игре, и преовлађује мишљење да је Канада кренула уназад. Ако смо били први, заједно са Аустралијом у томе да као држава помогнемо људима да се снађу и почну нови живот, сада, са новим условима, окрећемо се ка Европи. Постало је такође много теже добити дозволу за спајање породица, па је много теже да се нечија мајка или сестра придружи својој породици у Канади. Држављанство је такође теже да се добије, на тесту знања енглеског језика и познавања канадског система све се чешће пада.

Канада је позната по селективној, квалификованој имиграционој политици?

Јесте, и то је годинама био циљ. Србија и остале земље су извозиле мозгове, Канада их је прихватала оберучке. И у Канади се дешава да квалификовани људи не могу да раде у својој професији поготово ако су дошли у познијим годинама па нису имали ни времена ни новца да положе све допунске испите. Најтеже је лекарима који су завршили медицину ван Канаде, они морају читав факултет да положе испочетка. Није лако ни професорима ни правницима, практично они најчешће мењају потпуно своју професију и запошљавају се на местима са нижим квалификацијама.

Ваша истраживања су показала да се имигрант који не може да настави своју професионалну каријеру осећа несигурно и угрожено и тешко се уклапа у нову средину?

Па за сваког дошљака, без обзира одакле долази могућност да напредује у свом професионалном животу, је битан услов за очување његовог идентитета.

Све мање Срба долази у Канаду.

Само одређеним регионима потребна су одређена занимања и ту још увек долазе људи из наших крајева. Али онакви миграциони таласи који су током ратова запљуснули Канаду, више не постоје. Сама чињеница да у Амбасади Канаде у Београду, више не можете да добијете визу, већ све иде преко Беча, довољно говори колико је компликовано стићи до Торонта, макар и у посету.

И ви лично патите због пооштрене политике? Испричајте нам причу о дадиљи која је депортована из Канаде?

Она је чувала мога сина, јер водим рачуна о томе да деца добро говоре српски и шпански, пошто је мој супруг из Венецуеле и зато их не дајем пре школе у енглеска обданишта.

Депортовали су је после осам година живота у Канади. Покренула сам целу процедуру да је врате. Научила је енглески, али је пала на тесту, јер су јој дали да прочита упутство за неки лек. То ни човек који је учио школу у Канади не би баш умео. Одбили су је да дође поново у Канаду. Она је значи имала посао код нас и гаранцију да ћемо имати пара да је плаћамо. Ипак је одбијена, јер рекли су да мора да зна и медицинске изразе ако буде приморана да чувајући децу, позива хитну помоћ.

Какво вам је искуство са семинара из Немачке?

Они у Канаду гледају као пример за углед. Али чак и људи који су рођени у Немачкој, а родитељи су им дошли из стране земље, рачунају се као особе са страним пореклом. У Немачкој је важно да се немачки зна перфектно.

У Канади у ствари нема избеглица, јер да би дошао у Канаду ти мораш да добијеш визу?

Од недавно, откад су уведени програми за привремени шестомесечни рад странаца, имамо нешто што је врло слично избеглицама. Обично странци који су били ангажовани на сезонским радовима, ту и остају, без икаквих папира. И то сада постаје проблем. Прича се да је у Онтарију, триста хиљада људи без статуса.

Зорана Шуваковић, Политика