Имамо, приметио је Вељко Брборић, разних полиција, али најпотребнија нам је језичка полиција. Указао је и на одговорност медија: више се пише о неком Микију из Купинова, него о положају Матице српске и Српске књижевне задруге. Са друге стране, више се прича о бошњачком, него о српском језику. Зоран Аврамовић је питао зашто српски писци објављују књиге на латиници, а Милорад Симић је предложио да се у Скупштини Србије покрене расправа о положају српског језика и писма.

Милош Ковачевић, председник Одбора за српски језик Српске књижевне задруге, уз напомену да је стање српског језика и писма сваког дана све горе, јер се реч филолога не чује (важно је само шта говоре политичари), указао је на најважније закључке са научног скупа. У спровођењу српске језичке политике, која подразумева читав српски језички и културни простор, мора се постићи усаглашеност српских научних и политичких ставова и деловања. Српска политика не може нити сме да делује мимо српске филолошке науке, како је то до сада био случај, а што се посебно огледа у неутемељеном прихватању мањинских језика, као нпр. босанског.

У процесу глобализацијских и евроинтеграцијских процеса, неопходно је да српска филологија и српска политика заједно раде на очувању српског језичког и културног идентитета. Статус српског језика не може да се побољша ако се не промени његов статус у целом образовном систему. Зато је неопходно, уз учешће свих научних, језичких, педагошких и културних установа, израдити национални концепт изучавања српског језика, српских културних вредности, и очувања ћирилице као српског националног писма.

Извор: Политика