Добитник је више награда међу којима су Октобарска награда, Добричин прстен, Златни ћуран за животно дело...

Шарм и лакоћа господина глумца Ђузе Стојиљковића

Смрт истакнутог драмског уметника Властимира Ђузе Стојиљковића са тугом су примиле његове колеге и пријатељи, истичући да је отишао велики глумац и господин човек.

„Одлазак Ђузе Стојиљовића доживљавам двоструко: као губитак пријатеља и сарадника”, рекао је Танјугу редитељ Небојша Брадић.

„Ђуза је у позоришту био поуздани и драгоцени професионалац који је својим односом према послу чувао професију и давао изузетан ниво интерпретације. Заједно смо радили у Крушевцу и Београду, а његова глумачка мисија није правила разлике између периферијске и престоничке сцене - била је изврсна и јединствена”, истакао је он. Брадић је додао да је „Ђуза подржавао млађе колеге и умео да искрено похвали домете својих партнера. Волели су га широм Југославије и радовали су му се у иностранству”.

„Уморан сам, глума је за младе људе”, говорио би у паузи проба. „Но, и у том умору има неког задовољства, јер глава, на крају крајева, увек нечему служи.„

„Надам се да је на крају свог дугог напорног звезданог пута нашао свој спокој”, изјавио је Брадић.

„Велики је губитак за наше позориште одлазак тако дивног, великог уметника”, рекла је глумица Светлана Бојковић. Она је додала да је то губитак и за њу лично. „Отишао је један од мојих најдражих партнера. Лепо смо се дружили. Било ми је лепо и лако са њим - и током рада на пробама и затим на сцени и после представа”, истакла је Бојковић.

Љиљана Лашић је подсетила да су пуно радили заједно, и на телевизији (Дипломци, Позориште у кући) и у театру (Реквизитер). „Били смо и пријатељи, често се сретали као стари Врачарци”.

„Умро је господин глумац у правом смислу те речи. Ђуза није прихватао да игра било шта. Сцену је схватао веома озбиљно, за разлику од данашњих трендова”, истакла је она, додајући да је и дивно певао, мада је то ретко чинио. Уз напомену да можда није био лак као партнер, истакла је да је то управо зато што је позориште схватао крајње озбиљно, тражио је да се беспрекорно зна текст и није прибегавао лаким сценским решењима у циљу брзе популарности.

„Рад са њим био је као продужетак нашег школовања на Академији”, рекла је Лашићева.

Директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић приметио је да се знало да здравствено стање Стојиљковића није добро, али да су се ипак надали другачијем исходу и професионалци који су радили са њим и обични гледаоци.

„Утисак који се намеће при помену Ђузе је са једне стране лакоћа са којом је радио, а са друге стране његов непоновљиви шарм”, нагласио је он у изјави за Танјуг. Као пример навео је лик из серије „Срећни људи”, где је „Ђуза играо ситног преваранта, а ви сте као гледалац ипак били на његовој страни”.

„Био је од оне врсте глумаца који спадају у легенде. Волели су га људи у целој бившој Југославији”, рекао је он.

„На филму је и у малим улогама успевао да остави упечатљив траг, да не помињемо шта је урадио за „Љубав и моду”. Када се помене тај филм, прва асоцијација је нумера „Девојко мала” коју је он изводио”, подсетио је Зеленовић.

„Свој велки таленат показао је на више планова. Познат је његов допринос позоришту, а ја ћу га се сећати као водитеља емисије „Забавник” на радију 80-их година, било је посебно задовољсво слушати га како прича. Имали смо дивне контакте када сам радио на телевизији, где је учествовао у пионирском добу синхронизације цртаћа и постао незаборавни Патак Дача”, присетио се Зеленовић.

Танјуг