Међутим, после тога све се мијења и за само петнаестак година у Црној Гори се све штампа на латиници. Данас је ћирилица потпуно потиснута, истина није забрањена, али мало ко је користи. Државна документа, новине, осим „Дана“, су на латиници, а исто је и са натписима улица, рекламама… За тако кратко вријеме није могућ природан прелазак са ћирилице на латиницу, већ је то токаз да је државни лингвистички пројекат заснован на агресивној латинизацији и на ставовима да су, на примјер, српски писци само они који су рођени у Србији, црногорски они који су из Црне Горе, босански из Босне…“, казао је Матовић. 
То је, додао је он, покушај да се Србима ускрати право на своју огромну духовну баштину и да се српски књижевни језик ограничи на територију уже Србије и екавски дијалекат.

„Том пројекту се треба максимално супроставити, а једна од побуна је и књига „Ћирилица и латиногорица„, поручио је Матовић.

Горе него у вријеме окупације

Он је појаснио да је авантура са такозваним црногорским језиком доживјела пропаст и да нико није прихватио нова слова и апсурдне иновације до сада незабиљежене у лингвистици.

Матовић је критиковао синтагму „државни језик“ коју употребаљавају данашњи властодршци у Црној Гори истичући да су њени најљући противници баш они који на томе инсиситирају.

„Посебно Мило Ђукановић који говори на чистом српском језику и у потпуности прихвата све његове језичке стандарде“, навео је Матовић и закључио да је мотив за његову књигу побуна бјелопавлићких учитеља против аустроугарских наставних окупационих програма из 1916. године и да је она мотивисала и професоре српског језика прије десетак година у Никшићу да се побуне против преименовања српског у црногорски језик, због чега су добили и отказе.

За проф. др Лидију Томић, Матовићева књига је упозорење културној јавности да се мора зауставити мијењање књижевне традиције у Црној Гори. По њеним ријечима, Матовић се бори за истину о српској језичкој и правописној традицији како би се одбранила српска препознатљивост Црне Горе.

„Матовићева књига суочава читаоца са истином и доводи га до етичке одговорности да ли је својим односом према сопственој језичкој традицији сагласан са њеном садашњом ситуацијом. Матовићева књига буди сазнање и нашу савјест, али и историјску истину, да су наши преци у историјском постојању, национаналној и књижевној традицији, говорили и писали српским језиком. Стога, Матовић аргументовано износи податке, имена и методе, који су још од раније утицали и даље утичу да се ћирилица избаци из употребе у Црној Гори“, навела је проф. др Томић.

Перо Радоњић је говорио о обавези сјећања на бјелопавлићку побуну и сматра да је неопходно да се у страним архивима пронађу извјештаји са суђења учитељима, што ће обогатити духовну традицију Бјелопавлића. Промоциују Матовићевог дјела организовало је Удружење Бјелопавлића и поштовалаца Бјелопавлића „Бијели Павле“.

Споменик са именима побуњених учитеља

О традицији ћирилице у Бјелопавлићима је говорио Миљан Станишић. Он је описао побуну бјелопавлићких учитеља из 1916. године и нагласио њихову одлуку да су они српски учитељи и да не желе да предају школске програме гдје нема ћирилице и српске историје. Он је предложио и да се тим учитељима у Даниловграду подигне достојан споменик на којем би била њихова имена и текст њиховог отказа аустроугарским властима гдје наводе да је ћирилица услов српског опстанка.

„Оно што су урадили овдашњи властодршци са тобожњим спомеником учитељу је ругање патриотским осјећајима бјелопавлићких учитеља од прије једног вијека. Та зарђала скаламерија посвећена је некаквом апстрактном позиву учитеља и његова улога је да од јавности сакрије учитељску побуну из 1916. године“, рекао је Станишић.

ИН4С