„Веома је тешко генерацији која је од рођења окружена компјутерима и смарт телефонима ограничити време проведено на интернету. Савремени тинејџери не знају како изгледа свет без интернета и социјалних мрежа и навикли су да одговоре на сва питања проналазе на ’мрежи’ а не у књизи или новинама. Међутим, та гомила стимулуса коју млада особа добија из виртуелног света озбиљно скреће пажњу са књиге, учења и дешавања у социјалном свету. Суживот са таблетом и смартфоном има своју неуролошко-физиолошку ’цену’. А та цена је поремећај пажње и поремећај сна. Млада особа која десет сати дневно игра видео-игрице исцрпљена је као да је десет сати била на тренингу, али додатни проблем представља чињеница да се није бавила физичком активношћу већ је сатима била прикована уз екран и вероватно узимала гомилу грицкалица и енергетских напитака“, упозорава Милан Радовановић.

Наш саговорник истиче да је крај школске године период када се телефон овог саветовалишта усија од позива родитеља који схватају какве последице по школски успех оставља вишесатно „блејање” на интернету и од њега траже да дете бар на месец дана „излечи“ од ове зависности како би поправило оцене у школи. Нажалост, додаје наш саговорник, они не схватају да њихова деца више живе у виртуелном него у реалном свету и да психолози не могу да промене њихов стил живота у десет сеанси.

„Када говоримо о зависности од интернета заправо причамо о зависности од видео-игрица и ’Фејсбука’, јер су адолесценти у стању да више од десет сати проведу у игрању неке игрице. Међутим, иако се један број тинејџера на лечење јавља због тога што зависност од нета изазива озбиљне проблеме у школи, како терапија одмиче ми заправо схватамо да нам деца долазе због усамљености, али и због тога што немају никакав емотиван живот. Велики број тинејџера са вршњацима се дружи преко друштвених мрежа а не у парку, кафићу или на тренингу, јер им је у виртуелном свету занимљивије. Али, у виртуелном свету нема додира, загрљаја и пољубаца и због тога тинејџери пате“, закључује наш саговорник.

Психијатри који се баве болестима зависности већ годинама озбиљно дебатују о епидемији зависника од интернета, с обзиром на то да се број особа којима је пасош „сајбер” галаксије драгоценији од личне карте увећава из дана у дан.

„Кад се спомене зависност, обично помислимо на алкохол, никотин, опојне дроге или аналгетике, али објеката зависности има много више. Зависност могу изазвати угљени хидрати (чоколаде и други слаткиши), телекомуникациони уређаји (компјутер), али и одређене активности, као што су коцка, насиље и разни облици ризичног понашања. Укратко, све оно што нам причињава велико задовољство када је присутно и што нам недостаје када нам није на располагању друго је име за зависност. Без те две компоненте – задовољства и фрустрације – нема зависности”, објашњава др Мира Ковачевић, в. д. директора Специјалне болнице за болести зависности.

Наша саговорница објашњава да све зависности имају исте физиолошке темеље – у мозгу долази до лучења већих количина допамина, неуротрансмитера који ствара осећај задовољства, али учествује и у развоју зависности. Ако вам неко искључи компјутер имате исте симптоме као када се „скидате“ са хероина: нервозу, напетост, апстиненцијалну кризу и жељу да узмете супстанцу, односно повежете се на интернет.

Др Мира Ковачевић додаје да се последњих двадесет година у стручним круговима озбиљно дебатује о томе да ли у међународну класификацију болести треба уврстити зависност од интернета. Наиме, иако је интернет настао као узнапредовала форма комуникације, он се изродио у своју супротност – постао је средство које укида комуникацију, а техника је овладала човеком.

„Веома је тешко претпоставити у ком ће се правцу људска личност развијати, јер је технологија овладала нама, а не ми њоме. Родитељи су свесни да деци морају да ограничавају време проведено на интернету, али су и сами збуњени упливом нових технологија у свој живот. То је велика цивилизацијска промена”, закључује наша саговорница.

Катарина Ђорђевић, Политика