Судбина, која се још много пута препознавала у животу Павла Савића, тада се први пут показала. Будући одличан студент, брзо је добио место код професора Драгољуба Јовановића са Медицинског факултета, који је био сарадник Марије Кири и чувеног париског Института за радијум. Управо ће он омогућити Савићу добијање стипендије француске владе. 
Оно што је требало да буде шестомесечна стипендија (1935), на инсистирање Ирене Жолио-Кири, ћерке Марије и Пјера Кирија и саме добитнице Нобелове награде, продужило се на петогодишњи рад на радиоактивностима која настају бомбардовањем урана неутронима. Године 1938. Ирена Жолио-Кири и Павле Савић објављују резултате својих истраживања. Било је то откриће нуклеарне реакције, касније познате као - фисија.

Већ наредне године, чувени немачки научници Ото Хан и Фриц Штрасман, који су са почетка оспоравали ове резултате, признају њихову исправност. Када је целокупна научна јавност очекивала да ће Ирена Жолио Кири и Павле Савић добити Нобелову награду, избио је рат, током кога ова награда није додељивана.

Награда за откриће фисије додељена је тек 1944. и то само Ото Хану, који је само емпиријски доказао једну од Жолио-Киријевих и Савићевих хипотеза. Французи и данас сматрају ово великом неправдом, што доказује и натпис на плочи у Палати открића у Паризу. У Паризу ће да започене и Савићев буран револуционарни живот. Он се пре рата прикључује студентском покрету, помаже нашим "шпанским добровољцима" и улази у француску ћелију КПЈ.

После протеривања из Француске, враћа се у Београд где добија место професора на Медицинском факултету. По капитулацији Југославије, био је активан члан Комунистичке партије, а дуго је био једини шифрант Врховног штаба и творац рецепта за експлозиве. Ипак, његов карактер је и ту дошао до изражаја.

У Дрвару, јула 1943. године, замерио се Титовој љубавници примедбом да пса храни месом, а војници гладују. Одмах су му одузета сва задужења и удаљен је из Врховног штаба.

Ту почињу његови тешки дани, но као да је био под заштитом доброг анђела чувара, увек је успевао да изађе из свих неприлика још јачи: и када је прекомандован у Седму крајишку бригаду, чија је ратна путања била најтежа; и када је као проректор Београдског универзитета спречавао чистку "идеолошки неподобних" наставника; и када је касније вратио партијску књижицу. Из свега тога, Павле Савић је изашао беспрекорног интегритета.

Када је Тито одлучио да прави Институт за нуклеарне науке, нико други није могао да га води осим Савића. У време његовог руковођења Институтом, Југославија је сврставана у пет највећих нуклеарних сила на свету (уз САД, СССР, Енглеску и Француску).

Ипак, његова начела транспарентности у раду и даљег развоја Института су дошла у сукоб са намерама Владе, па се десило незамисливо: легенда Института и његов творац, дао је неопозиву оставку. Тада је дао оставке и на свих својих других 16 функција, а задржао само најдражу, професорску (физичка хемија). Од 1948. је био редовни члан САНУ, а од 1971. до 1981. и њен председник. Иако без доктората (због ратних околности), 1957. је постао почасни доктор Београдског универзитета.

Иако са огромним научним угледом у свету, о чему сведоче два Ордена Легије части, Медаља Радерфорда и Златна медаља Ломоносова, његова борба за већи утицај врхунских научних радника на школске планове и програме (био је најжешћи критичар "усмереног образовања", називајући то "осветом бивших понављача"), био је безуспешан.

До последњег дана активан, окружен породицом и бројним сарадницима, умро је у својој кући у Београду у дубокој старости. На лични захтев није сахрањен у Алеји заслужних грађана, него у породичној гробници.

Универзитетска библиотека "Светозар Марковић", Аутор: Др Василије Милновић