- Звали ми његове романе историјским или романима историје, политичким или романима идеја, по једном старинском одређењу - ако је уметност - роман је свагда историја душе и прича о људским судбинама. Као у великим руским романима, Ћосићеве личности страсно живе своје идеје и као у књигама великих моралиста доследно са животом своде рачуне. Своје и наше "немире од вијека", многе велике идеје и крупне сумње, Ћосић је преломио кроз породичне драме, и то претежно у кући Вукашина Катића. "Сви ми бежимо из свог Прерова." А у бекствима од себе губи се и завичај и сопство и људскост и мера за време. Савремено расуло наше патријархалности, и прецизно и модерно, артикулише Иван Катић: "Ближњи - то су они који су ми најдаљи! Јер их најбоље познајем. Ближњи - то су они који ми највеће патње доносе. Ближњи - то су они који ме највише вређају." Добрицу Ћосића "ближњи" су често и грубо вређали, али му наудити нису могли - каже Ного.

Поводом годишњице одласка великог српског писца, ових дана је из штампе изашла књига Драгољуба Стојадиновића "Моји сусрети са Добрицом Ћосићем", у издању "Алтере букс".

Стојадиновић за "Новости" каже да се у једном разговору, који су водили годину дана пре његове смрти, Добрица питао шта ли ће мислити нове генерације читалаца о његовом делу:

- У том питању било је, учинило ми се, све. И она вечна стрепња писца, који је, више него многи други, у своје дело уложио огроман труд, да ли је његово дело кадро да преваљује границе једног времена и насељава свако? Била је ту и она дневна, пролазна мрежа сумњи, оспоравања, подметања, спорења, која прати сваки човеков успех, нарочито кад он има шири круг читалаца него круг делилаца књижевне правде. Ту је било и то двојство; једни међу критичарима су му одавали безрезервна признања, други су воду скретали на друге воденице и о овом делу ћутали. Први су му били безрезервно наклоњени, други према њему анимозитетно хладни - каже Стојадиновић.

Политичари су Ћосића гањали, или се од њега склањали. У неким ранијим временима, истиче Стојадиновић, када се сукобио са Титом око Косова, избегавали су да се са њим сретну, у позним, као опседнути од њега тражили савет:

- Ко зна да ли Ђинђић, после једне ноћи проведене у разговору са овим творцем мита о Србији, није свету, поводом Косова, окренуо ћурак наопако. И погинуо? У тој запитаности био је цео дуги Ћосићев живот, одређен огромним делом, које је узело под своје пазухо цео народ на свим турбулентним тачкама историје током целог једног века, и преко тога, што се никад пре тога, овде, у литератури, није догодило, али и живот трибуна, побуњеника, страдалника и патника, па у једном тренутку и државника. 

Био је ту и огроман распон обавеза и дужности, од којих је свака довољна да испуни мисију сваког појединог човека, а не једну једину личност. Ћосић је успевао да се носи са сваком улогом коју су му времена и историја ставиле на плећа. То је сумња човека који је живео неколико живота истовремено и у сваком оставио огроман и видан траг.

Само су књиге, додаје наш саговорник, објављене под насловом "Лична историја једног доба", настале уз импозантни романескни опус, које је приредила његова кћи Ана Ћосић Вукић, многима, кад би их написали, била довољна да постану часници највишег ранга и академици.

- У Ћосићевој запитаности била је можда и страва узлазне линије коју је прошао од "калемара" до пророка и књижевног врача и сликара. Бити свуда свој и на врху - то је вртоглавица на коју ми као народ нисмо навикли. Требаће нам времена да схватимо шта је све овај човек урадио и одакле је, како и докле све стигао. Ту, у тој запитаности хоће ли његово дело прећи границе времена је и његова скромност, тихост, одсуство сујете и величине, нешто што је као вртлог креативнога чина било свуда око њега, док су се многи око свега, а нарочито Косова с њим спорили а он често остајао сам. 

Сам са тим делом које је прво и једино описало цео народ од краља до надничара, онако како се, тим народом, више нисмо само спрдали и како смо га, за цело то време, најизразитије и најчешће карикатуром, са земљом сравњивали - закључује Стојадиновић.

ПРИМЕР ЗА БУДУЋНОСТ

- Требаће времена да све ове креативне и животне вртоглавости, сваримо, измеримо, упоредимо са онима које већ одавно славимо, и истрежњени, овога јединственог Србина, на право место поставимо. Млади ће, ако као народ преживимо замке историје из којих се још нисмо ишчупали, да буду паметнији од нас старијих. Овај човек заслужује да буде не само велики писац, него и пример за радиност и упорност, па и врста нашег оријентира и путовође у будућност. Ако ничим другим, својим огромним стваралачким подвигом свакако - каже Стојадиновић.

Б. Ђорђевић, В. Новости