9. Смрт 

Душко Ковачевић је једном сјајно рекао: "Постоји пет годишњих доба у Србији – зима, пролеће, лето, јесен и рат". Има много истине у томе. Често заборављамо у којој мери Срби живе блиско са смрћу, на начине на који су људима "напољу" потпуно непојмљиви. Моје пријатеље Енглезе потпуно шокира да ми једемо на гробљу, потпуно срећни седимо на месту смрти и кркамо. Нама је смрт потпуно нормална, зато што ако погледате колико смо гинули у ратовима – 60 одсто мушког становништва је убијено у Првом светском рату, није ни чудо што смо кондиционирани на смрт. То су такви ломови у људској психи да се не може надокнадити тако лако. Монах у средњовековној Србији једном је рекао, а то је и наслов ове приче: Ми Срби смо цвеће са ивице гроба. Нешто лепо и нежно, лако ломљиво, што увек стоји на ивици нечег смртног и трагичног, нешто што ће потпуно да нас лоцира до уништења. 

8. Надреализам 

Наш природни облик друштвеног уређења није ни комунизам, ни социјализам, већ надреализам, као свакодневна појава. Ако су Латиноамериканци дали магични реализам, ми смо свету дали документарни надреализам. Не постоји граница између сна и јаве. Просечан дан на Балкану је или као ноћна мора или нека врста сна. 

7. Митови - улога јунака 

Мит о херојству се пролама кроз неколико ствари, прво су митови о Марку Краљевићу, који је у суштини вестерн. Осим вођа, имамо и митове о улогама Срба у свету, од којих су неке реалне, а друге ван реалности, али су свакако веома присутне. Често у расправама не могу да се избегну приче о 40 дивизија које смо ми задржавали на Балкану за време Другог светског рата, о томе да смо спречили Турке да освоје Европу... Неоспоран је значај Тесле и Пупина, али приче да је Милева, а не Алберт Ајнштајн написала теорију релативитета... Мит херојства, изабраног народа, нас стално гура у причу да мислимо да нас неко закида и да постоји велика неправда. 

6. Митови - улога жртве 

Један израелски писац је рекао да Јевреји и неки балкански народи су народи књиге, односно народи приче – и једни и други имају митологију за историју, посматрају се кроз сочиво митологије уместо кроз сочиво реалне историје. И та патња је стално део нашег живота, почев од оне родитељске: ја, када сам био мали, ишао сам у школу 10 километара по зими, узбрдо у оба смера. 

5. Нагон 

Сећате се вампирских зуба из Алана Форда када се они деру једни на друге? Е то је опис регуларног дана у мојој породици. Брецање је био уобичајени начин комуникације. Ми имамо слабу контролу импулса. Прво урадимо, па онда размислимо. Та контрола импулса је део културе, образовања, политике, део нашег комуникационог и дијалошког дискурса. Једна је тотално огорчење животом и ставом да ме нико не слуша, и онда се крене са дискурсом који је препун емоција и ја имам наратив који морам као робот да искуцам до краја иначе се осећам несрећно. С друге стране имате ароганцију - некога ко је потпуно ненавикнут да слуша мишљење других људи, који су на позицијама власти, него потпуно арогантно занемарују било какво питање или коментар. 

4. Сујеверје 

Један од начина испољавања наше ирационалности је сујеверје. На пример, изненађење за моју жену је било када су установили да дијагноза упале јајника у Енглеској не постоји. Ту је, наравно, и навећи непријатељ Срба, већи од масона, Ватикана и НАТО? Промаја! Био сам у ситуацији да у аутобусу Београд-Смедерево присуствујем тучи зато што је човек отворио прозор на 42 степена и млаз топлог ваздуха је запахнуо задњи крај аутобуса. Било какав померај ваздуха од једног прозора до другог је смртна опасност, које се и најокорелији српски плаћени убица боји више него било чега на свету.У Енглеској ми недостају наши ритуали попут гледања у шољу или када споменемо било какву лошу ствар, онда морамо да урадимо магијску ствар да је отклонимо, да куцнемо у дрво. 

3. Мудрост 

Чак и на журкама овде нема лаке расправе, друго питање је има ли живота и после смрти. С друге стране, та прича о дубиким аспектима људског живота је нешто што је сјајно, јер то значи да смо ми и у контакту и у додиру са јаким и дубоким стварима, баш због тога што смо били у контакту са смрћу и нестабилностима. Имамо и моменат темпоралности - на пример са неким пријатељем се не видиш 10 година, али када се поново сретнете имаш утисак као да си само отишао иза ћошка по кафу. Настављате разговор у истој реченици где сте прекинули пре 10 или 15 година. И онда та темпоралност иде у кафане. Ако ми ишта недостаје у Лондону, то су онда оне. Време да се седи, да се прича о дубоким стварима без журбе, да се разматра о свим аспектима живота и смрти. Кафане су фантастична институција којој ни француски бистрои не могу ни близу да приђу. 

2. Жилавост 

Овде се стално прича да нешто не ваља и то знамо, али мислим да би требало да окренемо сочиво и да прослављамо наше парадоксе које имамо у психи. Они нам дају неку врсту психолошког богатства које може да се претвори у фантастичну уметност и креативно испољавање. Грунф побеђује у пословном свету, веровали или не. Постоји концепт који подразумева иновације са екстремно малим ресурсима - врло велика ствар у Индији, Африци и постаје у Кини из очигледних разлога, али постаје и на Западу. Многе водеће светске компаније почињу да примењују сиромашне иновације. Значи да ситуацију екстремног ограничења и екстремног недостатка ресурса искористиш као креативну прилику да промениш начин размишљања и начин на који креираш ствари. Имамо одличну прилику да применимо нашу креативну спику. Оптимистички дилентатизам из кога ми врло често можемо да кренемо у суштини врло добро резонује са модерним светом, то је оно што би требало да схватимо. За разлику од света, који је сада обиље на некој врсти низбрдице, ми имамо прилику да градимо из ниске базе, са многим новим креативним решењима која наши људи имају. 

1. Хумор 

Постоји та измештена реалност, али наш хумор има много већу сатиру него енглески. Због сатиричних афоризама људи су код нас ишли у затвор, па чак сам и ја, када сам присао сатиричне афоризме за моје локалне новине, био под претњом да ћу бити послат у војску шест месеци раније. Те озбиљне сатире "напољу" нема много. 

урбана србија