Дечја љубав је оптерећена страхом од одвајања, то јест сепарацијским страхом. Оно је интуитивно свесно да је зависно од одрасле особе која га воли и штити, да не може да преживи без ње. Зато се оно емоционално везује на зависнички начин. Оно је повремено уплашено да ће се трајно раздвојити од заштитника, да ће се изгубити, бити украдено, отето, одведено, да ће његов старатељ отићи или умрети.

Када је љубав узвраћена увек постоји могућност да други престане да воли, појављује се страх од губитка љубави. То некада може да буде основ љубоморе због које – што се често заборавља – првенствено трпи онај који је љубоморан.

Када један од партнера умре или одлучи да раскине љубавну везу или брак, тада се појављује осећање туге, жалост која је такође нераздвојива од љубави. Замислите како би изгледало када туга не би постојала? Каква би то била љубав када би дугогодишњи партнер равнодушно прихватио информацију да га други оставља или да је други умро?

Психолошка функција туговања је у емоционалном развезивању особе која још воли онога кога више нема или који је отишао. Зато што је љубавно везивање дубок процес, и развезивање мора да буде дубоко. Из тог разлога је туговање процес, расположење које у својој интензивној фази траје шест недеља.

Сва ова непријатна осећања спадају у ону врсту љубавне боли која некако природно иде уз љубавне везе, тако да је можемо сматрати нужном. Нажалост, људи су веома креативни у придодавању непотребне љубавне боли својим разноразним ирационалним уверењима: „Ако ме она више неће, ја ништа не вредим” и сличним. 

Зоран Миливојевић, Политика