Крајње је време да заговорници расветљавања политичке позадине убиства Зорана Ђинђића објасне шта они у ствари траже и хоће

Имао сам иза себе свега пет година живота када је у Даласу 1963. године убијен Џон Кенеди. Памтим из тих дана само забринуто лице мог ујака Јоце. Касније из фељтона, по разним листовима, из књига, документарних и играних филмова сазнајем да је америчког председника убио неки самостални осветник, лудак, Ли Освалд. Та информација живела је у мени све док године, гомилајући се, нису донеле делиће мозаика који ће, склопљен сам од себе, рећи да је Кенедија убио неко други, а да разлог те смрти лежи у једној његовој реченици изговореној десетак месеци пре атентата. 

Не знам разлог због кога је убијен Зоран Ђинђић, али споменуте године, искуства стечена у њима, не дозвољавају ми да прихватим службену верзију смрти председника Владе Србије, 12. марта 2003. године. Више је ту питања него одговора.

Баш у ове дане, већ тринаест година, кад се страначке колеге и цела Србија присећају Зорана, с неких усана не силази констатација да "обавезно треба расветлити политичку позадину убиства Зорана Ђинђића". Бесмисленији захтев не постоји у савременој српској политици.

Шта значи политичка позадина убиства? Чин убиства - ако није из страсти, моменталан, изазван у тренутку - има три основна елемента: наручиоца, организатора и убицу, извршиоца. Посебно то важи за мафијашка и политичка убиства. Али, политичка позадина убиства не постоји, ни као инкриминација ни као део структуре самог чина. Сваки политичар има противнике, онај на власти највише, и таквима је, посебно у Србији, дозвољен сваки вид вербалне борбе, обрачуна. Ту нема граница, од критике облачења преко спомињања оца и мајке, клетве над иконом Светог Ђорђа до отвореног радовања нечијој смрти. Све то, поновићу, не може да буде санкционисано. Осуђено у јавности - да. Кажњено на изборима - да. Али, то са судом нема нити може да има везе.