Хрватска тужба:

Хрватска је своју тужбу поднела још давне 1999. године. У њој је теретила Републику Србију за агресију на независну државу Хрватску, са посебним освртом на дешавања у источној Славонији 1991. године или прецизније речено на дешавања у Вуковару. То је чинило централни део оптужнице, који се суштински врло лако може оспорити. Хрвати су тврдили да је Србија починила агресију на независну Хрватску 1991. године што је само по себи апсурд. Хрватска је међународно призната средином 1992. године, тако да нема логике у оптужби да је на њу извршена агресија. Дакле, као и Србија, Хрватска је била део СФРЈ. Хрвати су чак и нелегално признати. Уједињене Нације траже два основа за признање државе која се морају испунити кумулативно. Први је да је нова држава мирољубива (Хрватска је примљена у јеку рата) и да се та држава признаје у оквиру у којем спроводи власт. Власти у Загребу нису контролисале више од трећине своје признате територије. Хрватска је својим наоружавањем (сетити се случаја Шпегелј), блокадама и нападима на касарне ЈНА починила најпре злочин против мира, а самим својим ратним напорима и злочине против српских цивила и припадника ЈНА. Због таквих дела, ЈНА је по Уставу била дужна да реагује и смири сепаратистичке тенденције. Убиства цивилног становништва су врло често подметана, јер ондашњи ХВО и ЗНГ нису имали униформе за све припаднике, већ су многи били у цивилним оделима, али са јасним војним ознакама, што их по међународном ратном праву јасно чини паравојном, герилском формацијом. Нема спора да су поједине јединице ЈНА, ТО и паравојних јединица чиниле злочине, али ту нема говора о геноциду. Није било намере прављења етнички чисте Србије, већ очувања мултиетничке Југославије у дотадашњим границама. Просторни оквир такође није био испоштован, јер се у тужби спомиње област источне и западне Славоније, што просторно није довољно да би се било какво деловање окарактерисало као геноцид, јер Хрвати у остатку Хрватске нису били угрожени. Није било организованог прогона цивилног становништва у виду депортација, убијања, силовања, мучења, већ су постојали спорадични случајеви убистава, мучења и силовања. Дакле, хрватска тужба, ако је по правди, није имала никакав основ да успе.

Српска противтужба:

Србија је своју противтужбу поднела МСП-у 2009. године и то више као одговор на то што Хрватска, и после многобројних апела, одбија да повуче своју тужбу. Чак и после подношења противтужбе ондашњи председник Републике Србије Борис Тадић је нудио свом хрватском колеги Иви Јосиповићу (једном од писаца хрватске тужбе) да се обостране тужбе повуку, чак су вођени и преговори, али Хрватска једноставно није искрено приступила вансудском решавању спора, већ поучена дотадашњом заштитом од стране светске заједнице тврдоглаво одбија да повуче тужбу, правдајући се неким неадекватним изговорима. Српска тужба, по мом мишљењу је имала далеко више основа за успех, јер хрватске, ратне активности су имале далеко више елемената геноцида. Као што сам већ рекао Хрватска је крива за злочин против мира. Суштина српске противтужбе заснивала се на 1995. години, односно хрватским акцијама ”Бљесак” и ”Олуја”, као и ранијим акцијама у Медачком џепу, Херцеговини… Ја ћу се сконцентрисати на акције из 1995. године. Сама војно-полицијска акција ”Олуја” има све елементе геноцида. Геноцид чини систем злочина који онемогућавају живот једном народу или етничкој групи. Ту се подразумевају убиства, мучења, силовања, насилне депортације, забрана рађања, насилно вршење абортуса, насилна асимилација… До 1991. године српски народ на подручју Социјалистичке републике Хрватске је због своје бројности чинио конститутивни народ. Доласком ХДЗ-а на власт Срби су готово ставлјени ван закона. До војно-полицијске акције ”Олуја” Срби су чинили скоро половину становништва Хрватске. После поменуте акције Срба у Хрватској је остало врло мало, готово безначајан број од свега пар процената. У акцији ”Олуја” је убијено преко 2500 Срба, а њих око пола милиона заувек протерано са својих вековних огњишта. Тиме се ствара геноцидни оквир, јер су Срби, силом оружја, побијени или протерани из Хрватске, која је три године раније постала независна држава. Самим тим Срби имају просторни оквир за геноцид, јер их на територији Хрватске више нема. У случају злочина у Сребреници, термин геноцида је одмах стављен у први план без обзира што се злочин одиграо у једном маленом градићу (дакле нема просторног оквира) и без обзира што су жртве биле војно способни мушкарци (нису убијани жене и деца). Пре пар година, када је српска скупштина на брзину покушала да усвоји декларацију о Сребреници написао сам једно протестно писмо за једну НВО у којем сам правним аргументима образложио непостојање геноцида у Сребреници, као и политичко самоубиство које таква декларација доноси. Наравно, писмо је остало без одговора. Ако неко налази замерку у томе да сви Срби нису побијени, додајем да ни сви Јевреји нису побијени у холокаусту, али је над њима свакако извршен геноцид. Срби су успели да се спасу бегом у Србију, изузев 2500 њих који вероватно нису имали куд или су наивно веровали новим, хрватским властима. У корист српске тужбе иду и снимљене изјаве ондашњег председника Фрање Туђмана у којима наводи да се Србима морају нанети такви ударци да заувек морају нестати са хрватских простора. То изговара председник и врховни командант једне земље на састанку са својим генералима, што чини званичан став државног руководства. Мали проблем је био, јер су Хрвати правили опструкцију тиме што нису хтели да доставе ”топничке дневнике”. За оне који нису служили ЈНА ”топнички дневници” су систем који је хрватска војска преузела од ЈНА, а у којем се бележи свака испаљена граната по дану. Тиме би се доказало да је Книн био суочен са прекомерном употребом силе. Додуше, то није први пут да МСП остаје нем на очигледно прикривање доказа. Треба се сетити процеса Рамушу Харадинају и мистериозне нестанке и убиства сведока тужилаштва. У прилог српској тужби је ишло и то што је у ослобађајућој пресуди генералу Анти Готовини ”Олуја” окарактерисана као удружени, злочиначки подухват. Нажалост, правда је остала слепа, али и недостижна. Додуше, можда су они људи који су слепу богињу правде водили за руку намерно скренули у погрешном смеру.

Тако се завршила српско-хрватска правна епопеја. У првим реакцијама Хрвати су далеко незадовољнији пресудом, називајући је увредом. Може се стећи утисак да им је више жао што Србија није осуђена, него што им је драго што сами нису осуђени. Наше државно руководство је у првим реакцијама изнело став у којем се види велико задовољство пресудом, што сматрам неумесним. Као што сам написао на почетку текста, имамо разлога за политичко радовање, али и за правно нарицање. Србија је имала одличну прилику да осуђујућом пресудом по својој тужби докаже геноцидне намере Хрватске које су се одиграле у периоду Првог и Другог светског рата, као и дешавања приликом крвавог распада СФРЈ. Ко зна, можда није било политичке воље међународне заједнице, јер би тако на површину изашло њихово саучесништво у овим крвавим догађајима који су за резултат имали три милиона Срба мање и то ако не рачунамо да је сваки од њих могао да остави бар два потомка. Ово је био најкраћи, могући приказ пресуде МСП-а из стручног угла. Овај текст може да служи као почетна тачка за будуће расправе којих ће сигурно бити.

Јанко Благојевић, Корени