Забрана уласка је суспендована до доношења првостепене одлуке 28. септембра 2012. године, али је министар за јавну безбедност уложио жалбу, па је извршен поновни претрес са кога још нема одлуке. О овом кафкијанском процесу разговарали смо са др Срђом Трифковићем.

Најављено је ваше предавање у Мисисаги. Одлуке од канадског надлежног ресора још нема. Какав одговор очекујете? 

- Ништа у вези са овим случајем није нормално - од начина на који је цео случај покренут, па до чињенице да десет месеци после завршетка претреса одлуке још нема. На завршном претресу у апелационом поступку пре годину дана, у моју су корист сведочили амбасадор Џејмс Бисет, бишки дугогодишњи дописник "Њујорк тајмса" Дејвид Бајндер, професор Роналд Хачет, а писмо подршке послао је и генерал Луис Мекензи. Дакле, ако према мени канадска држава поступа тако како поступа, чему тек могу да се надају људи који немају такве везе и пријатеље, а буду неправедно оптужени? Који немају на кога да се ослоне за помоћ око правних трошкова?

Више од три године траје овај случај. У чему је ствар: да ли је лобирање Босанског (муслиманског) конгреса Северне Америке заиста тако јако, или је у питању спора бирократија? Зашто се Канада окомила да вас не пусти на њено тло?

- У ствари, од доношења првостепене одлуке - која је била у моју корист - та забрана је суспендована, али процес, ето, још траје - баш као у роману Франца Кафке. Дакле, активисти босанских муслимана у Канади покренули су кампању против мог предавања на УБЦ у Ванкуверу. Нападали су ме као "негатора геноцида" јер не прихватам хашку верзију збивања у Сребреници. Ја никад нисам порицао да се догодио злочин, али сам термин "геноцид" одлучно и аргументовано одбијао. Универзитетске власти су, међутим, одлучиле да се предавање ипак одржи. Моји опоненти су затим покренули политичке везе да би се употребила нека друга, брутално стаљинистичка средства ућуткавања. Такву загриженост могу да сматрам само за комплимент, јер како рече Џозеф Конрад, о човеку треба судити по лику и делу његових непријатеља. Из преписке међу канадским државним органима више је него јасно да је ово био политички мотивисан лов на вештице - на једног вешца, да будем прецизан - где је одлука унапред била донета, а онда је уследила грозничава потрага за некаквом квазиправном подлогом којом би се она поткрепила. Све у свему, једна велика срамота и љага на канадском правном систему.

Можете ли да објасните шири контекст ове одлуке и читавог процеса?

У овом случају нисам битан само ја, јер се не ради само о мени лично. Реч је о легализацији демонизовања Републике Српске и о тешкој колективној увреди српској заједници свуда, а у Канади посебно. Ради се и о тешком ударцу слободи говора и јавном дискурсу у једној наводно демократској земљи. Поставља се питање ко доноси одлуке о томе ко сме, а ко не сме да говори - и шта сме, а шта не сме да каже - у овој земљи? Ко диктира те критеријуме? У случају Трифковић недвосмислено је да је исламски лоби пресудно утицао на одлуке имиграционих власти Канаде. Државни органи су дозволили једној етничкој групи, чији прваци следе мрзитељску и екстремистичку агенду, да им диктира ко је подобан, а ко није - закључио је Трифковић.

Озбиљан српски противник

Трифковић је у Канади био 24 пута током две деценије које су претходиле инциденту на ванкуверском аеродрому. Једном приликом је у Отави срео тадашњег премијера Малрунија. У више наврата држао је предавања на универзитетима у Торонту, Ватерлоу, Алберти (Едмонтон и Калгари) и Карлтон у Отави. Много пута је био на научним конференцијама, као и на српским скуповима. Био је 17. фебруара 2000. стручни сведок пред канадским спољнополитичким одбором Доњег дома, где је два сата одговарао на посланичка питања о Косову.

Џихадисти вршљају, држава им угађа

- Тешко је схватљиво да је канадска држава пристала да буде оруђе лобистичких притисака, поготову имајући у виду да екстремни џихадисти вршљају Канадом како им је воља. То је, међутим, чињеница која има своје корене у србофобији разбуктаној 90-их година, у политичкој коректности која намеће угађање муслиманима по сваку цену, као и у политичком утицају истих - не само оних из БиХ већ пре свега њихових истоверника из Пакистана, са Потконтинента, који чине значајан проценат бирачког тела у неким изборним окрузима Онтарија (западна предграђа Торонта) - вели наш саговорник.

Може у Доњецк, не и у Канаду?

Током ове године Трифковић је у пет наврата боравио у Москви где је на позив руских академских институција одржао низ запажених предавања, а био је и у тиму међународних посматрача на кримском референдуму. Почетком новембра позван је да посети Доњецк и Луганск. Иначе, после предавања у Српском центру, адвокат др Трифковића, Доротхџ Фоx, упознаће присутне са током судског процеса који он води против канадске владе због забране уласка у Канаду који траје већ три и по године. Забрана уласка је првостепеном одлуком поништена, али процес, као што је већ речено, и даље траје.

Сребреница сакрила Индијанце

Како се успешно лобира за своје интересе и како Босански (муслимански) институт за истраживање ратних злочина успешно користи политичку климу око тумачења рата у Босни, али и каква је, заправо, природа политичког система у овој земљи показује пример отварања Канадског националног музеја људских права у Винипегу овог септембра. Наиме, у музеју је и стална поставка која подсећа на "геноцид" у Сребреници, док, на пример, нема ни помена о кршењу људских права и страдању интернираца емиграната у Канади током првог светског рата ("Вести" су о томе опширно писале). Такође ни речи о тешком и суровом кршењу људских права Индијанаца крајем 19. и током скоро читавог 20. века, чија су деца насилно и брутално одвођена у тзв. Бординг школе како би власт "убила Индијанце у њима".

Г. Глигоревић - Вести, фото: А. Чукић