Осећа се понешто од тога и ових дана, када се обележава 70 година од ослобођења Београда 20. октобра 1944. године. Током Београдске операције, која је трајала од 12. до 20. октобра, у крвавом судару са окупационом силом нацистичке војске, јединице Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, у садејству са јединицама Црвене армије, ослободиле су главни град Србије и Југославије.

Осмотрено из угла низа јубиларних манифестација, поготово параде ,,Корак победника” која је побрала изузетне оцене и разгалила многа срца, повезујући борбене и слободарске традиције исковане у 20. веку, готово нестварно делује тврдња извесног ,,градског челника”, који је не тако давно, 2001. године, изволео изјавити ,,да 20. октобар 1944. није био ослобођење, него комунистичка окупација”.

Цитирам речи недавно преминулог Мирка Тепавца, иначе некада директора и главног уредника ,,Политике”, који је на 60-годишњицу ослобођења Београда, дакле 2004. године, са нескривеним гневом констатовао:

,,Жалосно је и неморално што пре три године, после пада Милошевића, на дан ослобођења Београда, 2001. године, чак нису ни положени венци на гробове партизанских бораца, са бестидним образложењем тадашњег градског челника да 20. октобар 1944. није био ослобођење, него комунистичка окупација. Такви чак ни окупаторску одмазду ’сто за једнога’ не осуђују као нацистичко дивљаштво, него као комунистичку провокацију”.

Наведене Тепавчеве речи не носе у себи ни идеологију ни политику, него су више нека врста опомене која дозива памети, сабирању, таложењу и размеравању доступних чињеница.

После 70 година и свега што се у међувремену догодило, ваљда има довољно критичке самосвести у друштву Србије да слика о ондашњим збивањима коначно почне да се богати новим сазнањима и доприносима истини, уместо неистини, у које убрајамо и тврдње да је Црвена армија 1944. ослободила Београд и Србију и да су у тим борбама партизани малтене били нека врста статиста.

Разуме се да ревизионистичко прекрајање прошлости није почело 2001. него знатно раније, због чега је и добило свој израз током распада/разбијања СФР Југославије и у ратовима за југословенско наслеђе који су уследили.

Није залуд Ноам Чомски, негде средином прошле деценије, констатовао како на овдашњој трагичној и крвавој сцени види све оне снаге, формације и политике присутне и у Другом светском рату, али да једино не види партизане и њихову политику.

Критичка историографија непрекидно допуњава слику прошлости на основу нових сазнања и тумачења, новооткривених докумената и архивске грађе, док ревизионистичка историографија игнорише ту критичку слику о прошлости, прећуткује и фалсификује већ утврђене историографске чињенице.

Зато неће шкодити ако у помоћ позовемо француског писца и филозофа Ернеста Ренана и парафразирамо његов исказ – критички историограф свој таленат потврђује тако што ствара истиниту целину од појединости које су само делимично истините, док ревизионистички историограф, од тих делимично истинитих појединости, формира неистиниту целину, лажну слику о прохујалим временима.

Слободан Кљакић, Политика