Сво­јим пи­са­њем, из­ве­шта­ји­ма из Ср­би­је ква­рио је про­па­ганд­ну сли­ку Не­ма­ца и Аустро­у­га­ра о Србима као ди­вљач­ком на­ро­ду. Сво­јим угле­дом до­при­нио је и то­ме да Ср­би­ја има знат­но бо­ље ме­сто у исто­ри­ји и да је због под­ви­га у Пр­вом свет­ском ра­ту и да­нас по­шту­ју. Слично­сти са да­на­шњи­цом су огром­не. Мо­жда и за­то углед овог чо­ве­ка не опа­да већ чи­тав век.

Ва­ље­во, 30. сеп­тем­бра 1914.

„...Са си­гур­но­шћу мо­гу да вам по­твр­дим да Аустри­јан­ци ко­ри­сте јед­ну вр­сту ко­ја је мно­го стра­шни­ја од дум­дум ме­та­ка: то су екс­пло­зив­ни ме­ци. Знам да је ова мо­ја тврђења вр­ло озбиљ­на, али ако сам си­гу­ран у оно што твр­дим, то зна­чи да лич­но имам те мет­ке и да сам ви­део по­вре­де ко­је они на­но­се... Ако се њи­ма по­го­де ру­ке или но­ге, ам­пу­та­ци­ја је не­из­бе­жна, а уко­ли­ко ме­так по­го­ди гла­ву или труп, на­сту­па смрт... Не­ћу опи­си­ва­ти ка­ко ра­не из­гле­да­ју, са­мо ћу ре­ћи да су за­стра­шу­ју­ће... Има­ју­ћи у ви­ду ове чи­ње­ни­це, пи­та­мо се че­му је слу­жио на­пре­дак ци­ви­ли­за­ци­је, ако је мо­гу­ће да се у XX ве­ку ко­ри­сти ова­ква рат­на му­ни­ци­ја.“

Ва­ље­во, 14. ок­то­бра 1914.

„Аустро­у­гар­ска је про­тив ма­ле Ср­би­је во­ди­ла пра­ви ис­тре­бљи­вач­ки рат. До­каз за то је све што сам ов­де ви­део: на­ре­ђе­ња за уби­ства ци­ви­ла, за па­ље­ње се­ла, екс­пло­зив­на зр­на, бом­бар­до­ва­ње отво­ре­них гра­до­ва као што су Бе­о­град и Ша­бац, га­ђа­ње ци­вил­ног ста­нов­ни­штва шрап­не­ли­ма итд. До­ка­зе о све­му ово­ме при­ку­пио сам у то­ку спро­вође­ња ан­ке­те на са­мом те­ре­ну, при­ли­ком са­слу­ша­ња аустриј­ских рат­них за­ро­бље­ни­ка, као и на осно­ву ма­те­ри­јал­них до­ка­за и до­ку­ме­на­та ко­је сам код њих про­на­шао.”

До­слов­це пре­во­дим (до­ку­мент је на не­мач­ком је­зи­ку) нај­за­ни­мљи­ви­је одељ­ке. Књи­жи­ца има се­дам стра­на штам­па­ног тек­ста, са на­сло­вом: „К. и К. 9 Korp­kom­man­do. Ин­струк­ци­је у ве­зи са по­сту­па­њем пре­ма ста­нов­ни­штву у Ср­би­ји”. Ин­струк­ци­је по­чи­њу ова­ко:

„Рат нас во­ди у зе­мљу на­ста­ње­ну љу­ди­ма ко­ји су за­до­је­ни фа­на­тичном мр­жњом пре­ма на­ма, у зе­мљу у ко­јој се уби­ство сма­тра дозво­ље­ним чак и у ви­шим дру­штве­ним сло­је­ви­ма, као што нам је по­ка­за­ла тра­ге­ди­ја у Са­ра­је­ву, и у ко­јој се оно сма­тра ју­на­штвом.

Пре­ма ова­квом ста­нов­ни­штву пот­пу­но је из­ли­шно по­ка­за­ти би­ло ка­кву пле­ме­ни­тост ср­ца и ху­ма­ност: то је чак и штет­но, јер би ова­кви об­зи­ри, ко­је је мо­гу­ће по­не­кад има­ти то­ком ра­та, ов­де до­ве­ли у опа­сност на­ше соп­стве­не тру­пе.

Сто­га из­да­јем на­ре­ђе­ње да се пре­ма сви­ма по­сту­па на нај­стро­жи и нај­гру­бљи на­чин и са мак­си­мал­ним опре­зом, до­кле год тра­ју вој­не опе­ра­ци­је.

Као пр­во, не до­зво­ља­вам да се за­ро­бља­ва­ју не­у­ни­фор­ми­са­на ли­ца ко­ја но­се оруж­је, би­ло да су у гру­пи или по­је­ди­нач­но. Они мо­ра­ју би­ти по сва­ку це­ну ли­кви­ди­ра­ни.

Ко год у ова­квим слу­ча­је­ви­ма по­ка­же са­ми­лост, би­ће нај­стро­же ка­жњен.

При­ли­ком про­ла­ска кроз се­ло: ако је по­треб­но да вој­ска са­мо про­ђе или да бр­зо де­лу­је, тре­ба бр­зо из­вр­ши­ти упад у се­ло, са ба­јо­не­тима на пу­шка­ма, ко­је мо­ра­ју би­ти спрем­не за паљ­бу. У сва­ком случа­ју, вој­ни­ци тре­ба од­мах да узму не­ко­ли­ко та­ла­ца да би се зашти­ти­ли (све­ште­ни­ке, учи­те­ље, ви­ђе­не имућ­не љу­де итд.). Ка­да на­ста­ве пут кроз се­ло, вој­ни­ци тре­ба да их во­де са со­бом, ако је мо­гу­ће у ко­ло­ни, јед­ног по јед­ног, а ако у се­лу на вој­ску бу­де ис­па­љен ма­кар је­дан ме­так, тре­ба их без­у­слов­но ли­кви­ди­ра­ти, наводи се у инструцијама аустријске војске.

Политика