Да ли је осећај за матерњи језик директно повезан са националним осећајем код Срба? 

- Свакако да је повезан. Осећај за сопствену писану реч даје и појединцу и народу цивилизацијски код. А који код даје српском народу данас написана реч на српском, хрватском, бошњачком и црногорском језику - безмало, искључиво на туђем, латинском писму?

- Не може професор српскохрватског језику у Београду, или Крушевцу, са високим чиновима резервног официра ЈНА, да има развијено национално осећање, ако су му сваконедељне војне вежбе "неговања традиције" Шесте личке или Прве далматинске бригаде важније од играња и разговора са својом децом. А скоро сви су наставници српскохрватског и других језика и историје били резервни официри у Титовој Југославији, па и у Србији. Уз то су наша деца имали и "свете предмете" у средњошколској и универзитетској настави - општенародна одбрана и марксизам. За такве наставнике у Србији су Радомир и Шемсудин, пристигли из Сарајева, само и истоветно Босанци. Такве јавне изјаве даје и данас председник Србије. 

Колико држава Србија, односно, да ли уопште, ради на очувању националног идентитета, па тиме и језика, у расејању и овде у Канади? 

- Колико Брозова Југославија ништа није радила на очувању националног идентитета српског народа, искрено мислим да ни актуелна Србија у протеклих 20 година није радила, нити данас ишта ради на том плану, а у Канади знам поуздано да не ради ништа на очувању српског језика код наше деце и омладине. Обе Југославије (полувековна, проширена и краткорочна, скраћена) и све три постјугословенске Србије (социјалистичка, жуто-демократска и радикално-напредно-демократска) жестоко су се трудиле (и данас се труде) да разоре све српске националне институције. Бирократији Србије више су важне "атланскоевропске асоцијације", улазак у ЕУ "без алтернативе" и параде хомосексуалаца, него национална свест и духовно јединство народа. А колико брину о језику и писму: прошетајте само један дан београдским улицама и читајте натписе на радњама и фирмама или погледајте и послушајте њихове радио-телевизијске емисије па ће вам све бити јасно. 

Проф. Мило Ломпар отишао је у Београд разочаран духовним нивоом који је затекао у Торонту. Додајемо да нема младих људи, нема наше деце нигде где се говори о елементарним стварима српске културе, духовности, историје, или се то преноси на наказан начин. Шта се може урадити по том питању? 

- Ништа мање него ви и професор Ломпар и сам сам разочаран духовним нивоом који опстојава у Торонту. Ништа мање нисам разочаран ни културним и духовним нивоом народа у 18 градова Србије, Српске и "Монтенегрине" у којима сам током прошле јесени два месеца промовисао српски двојезични часопис за књижевност и културу. Оно што ви тврдите, да у Торонту и Мисисаги нема наше деце нигде где се говори о елементарним стварима српске културе, духовности и историје, језика и књижевности, сасвим је тачно. Наше трибине често ми делују као састанци месних заједница у Брозово време када сам тамо живео.

- Међутим, треба издвојити значај обнављања Српске националне академије и њено изванредно обележавање два века од рођења Његоша, све концерте епархијског хора "Кир Стефан Србин", музички састав Боеми, концерт младе солисткиње Кристине Бијелић, успеле изложбе појединих наших ликовних уметника који су се одлично уклопили у канадски ликовни живот.

Шта да се ради?

- Питате ме шта се може урадити. На конференцији младих српских лидера која је одржана 2009. године у Торонту, предложили смо да се усвоји резолуција за очување српског језика и писма у српској дијаспори. Делегати неке Сорошеве невладине организације младих из Београда нису дозволили да се та резолуција усвоји. У њој смо предлагали да владе Србије и Републике Српске склопе уговор са Српском православном црквом да уступе своје огромне просторе у црквама и манастирима у дијаспори за извођење наставе српског језика, уз надокнаду ових држава за струју, воду и чишћење учионица, а да родитељи минимално плате трошкове превоза учитеља. 

- Такође смо предлагали да Свети Синод СПЦ обавеже свештенике у дијаспори да у својим црквама отварају школе српског језика, да свештеници на проповедима, јавни културни радници, интелектуалци и уметници у српским заједницама на својим трибинама мотивишу родитеље да своју децу шаљу у школе српског језика. У заједничарском, планском, одговорном деловању државе, цркве и родитеља сигурно би се очувала национална свест, језик и писмо, традиција и култура код младих Срба у дијаспори. Српски радио-телевизијски часови, новине и часописи морају да укључе младе и да афирмишу њихове таленте у српским заједницама у расејању, објашњава наш саговорник.

Масовно самопорицање

- Наши људи у бројном српском расејању у Канади, а вероватно и другде у свету, нису свесни значаја очувања матерњег језика. Од кога то зависи? Од матичних држава: Србије, Републике Српске и Црне Горе, али ништа мање и од Српске православне цркве и родитеља српске деце, односно од њихове интегрисане или дезинтегрисане личности, менталитета, погледа на свет, васпитања и националног осећања. Ако су се Срби, од свих југословенских народа из Брозове Југославије, најмасовније самопорекли у писму и језику, нацији и вери то све говори и о стању њихове личности, националном и верском осећању, али и о менталитету и етици, вели Батуран.

Латинско писмо ујдурма Ватикана

- Ћирилица је уставно, свечано, цивилизацијско интелектуално, па, ако хоћете, и уметничко писмо српског, македонског, бугарског и руског народа (са сопственом рецензијом и у духу сваког од ових народа), а глагољица, тзв. брзопис, свакодневно писмо српског и других словенских народа, па и хрватског све до половине 18. века, којима су исписани многи словенски споменици писмености, повести и културе још од 10. века. Употреба латинског писма на јужнословенским просторима је ујдурма Папске курије и Бечког двора, а које су и Срби и Хрвати западно од Дрине натерани најразноврснијим, често злочиначким уценама, само што су Хрвати брзо после раскола у хришћанству пристали да буду маљ у рукама Ватикана, да се Срби полатине и покатоличе и освоје њихове територије, категоричан је Батуран. 

Част је бити националиста

- Паметан човек, са интегритетом своје личности, до танчина упознаје свој језик и писмо и све што је на њему настало да би се што боље самоспознао и учврстио у суштини сопственог бића и бића свога народа. Залажем се за очување српског језика и писма баш због тога што сам посве упознат са његовом суштином и што сам спознао њихов значај у цивилизацијском коду народа коме припадам. Залажем се за српско становиште и српски културни план онако како су га видели Милош Црњански, Слободан Јовановић и Мило Ломпар. А они су их видели баш онако како су то још давно формулисали најумнији Французи, Немци, Енглези, Американци, Руси, Кинези... и како их њихови народи и државе и данас спроводе. Ако су они националисти, чини ми част да будем такав националиста.

Своје имамо, туђе користимо

- У 20.веку Срби су прихватили наднационално - југословенско - осећање као своје национално; безверје - атеизам и комунизам - као своју веру; микс језик - српскохрватски - уместо свога српског; латинско југословенско писмо - латиницу - а запоставили своје изворно писмо - ћирилицу на коме је написано све што вреди у српској култури, а и статут средњовековне државе и сви државни закони и уговори са страним државама. Никада се у тзв. српским државама није полазило од српског становишта, нити је икада изграђен, а камоли спровођен српски културни план. Са ових изворних српских националних становишта нису се ни васпитала ни образовала српска деце и младеж, нити је ко промишљао о далекосежним последицама док су сви системи друштва и државе почивали на туђим становиштима и развијани по туђим културним плановима, често и непријатељским, истиче наш саговорник.

Г. Глигоревић - Вести