Нови родитељи очигледно нису жалили новац да добију дете баш из Србије, јер смо били познати као здрава, витална нација, још "неискварена" високим стандардом. Указују и да су, због мање понуде него потражње и доброг "квалитета“, наша деца у иностранству била веома скупа, преносе Новости.

Делагацију некадашње државе на сајму Светског конгреса о усвајању у Милану, давних година колеге из других земаља су упозориле да у усвјању деце из Југославије постоји комерцијализација. Тада им је указано да се у поједним државама, како би се процедура поједноставилила, "фабриковала" недоношчад, чије мајке су остајале непознате и које је било најједноставније усвојити. Све се одвијало преко посредника који је исплаћивао новац, а у претходном договору са мајкама. Зато су оне криле праве податке и давале лажна имена приликом порођаја.

Да је Србија минулих деценија била "елдорадо за усвајање деце“, док су од овог "бизниса“ многи зарађивали, потврдио је Андерс Олсен, који већ 42 године живи у Копехагену. Родио се 1972. у Сланкамену као Срђан Милинковић. Када му је данска мајка казала да су га као тромесечну бебу купили за 20.000 марака од Центра за социјални рад у Србији, избезумљени човек је допутовао у Сланкамен. Упознао је праве родитеље, Душана Милинковића (88) и Софију Бошњак (63), која му је рекла да је по доласку из породилишта, насилно одведен из куће.

"Сумњам да је у то време било доста продаје деце, као што је случај са мојим братом", рекла је Александра Милинковић (44), сестра Андерса Олсена (Срђана).

А тих давних година, новине у Данској, у којој је за неколико година било усвојено 35 малишана, покушале су економским тешкоћама у Србији објаснити зашто једини у Европи, дозвољавамо “извоз деце“.

"Упозорен сам да се, због правног формализма и бирократизма у поступку међународних усвојења, чак и деце која су рођена и налазе се у Југославији, путем посредника развио такав бизнис који је на скандалозно зао глас изнео наше "методе“ код усвајања", написао је почетком седамесетих година др Ив Недељковић, научни сарадник Института за социјалну политику СР Србије, у извештају са светског конгреса о усвајању, одржаном у Милану.

И тада је била јавна тајна да су неки дански адвокати узимали добре своте новца да би спровели усвојење детета из Југословије. Где је тај новац завршавао, било је тешко да се докаже, али се претпостављало да су  бебе из Србије куповане.

Сава и Ружица Бабић из Инђије, крзнарски радници у пензији, трагали су за својим сином Николом још од далеке 1959. године, када је нестао у београдској болници за недоношчад. Несрећна мајка је стално имала осећај да се догодило нешто чудно са дечаком, који је са њом провео само десетак сати у породилишту у Инђији. Године 1996. Ружицу и Саву пореметио је анонимни телефонски позив и откриће да је њихово треће дете, за које су мислили да је мртво већ 37 година, заправо - живо.

"У то време, у закону о усвојењу није било никаве ставке о страним држављанима", присећа се Даница Петровић, пензионисана социјална радница из Ниша.

Страни држављани су 1967. године усвојили на територији СР Србије десеторо деце. Идуће године већ је забележено 13 таквих случајева, а 1969 - 24. Наредних година је тај број растао.

Почетком седамдесетих, у Зеницу, Приштину и Кулу стигла је "поруџбеница“ из Данске и Шведске за чак 230  деце! Тада смо постали познати извозници беба, за који се свет све више интересовао, наводи лист.

Странци су, у међувремену, пронашли много једноставнији начин да дођу до наше деце, а да и не виде Југославију. Тада није била тајна да известан број наших радница запослених ван земље, рађао ванбрачну децу, а онда их “поклањао“ појединцима или организацијама и агенцијама за усвојење.

А у то време, на раду у иностранству било је само из Србије око 30.000 жена. Званично, за шест месеци 1972. године у Западном Берлину, на подручју нашег конзулата у Штутгарту усвојено је чак 1.300 малишана, ванбрачно рођених у СР Немачкој, где су њихове мајке, наше држављанке, биле привремено запослене.

Б92