Оригинални књижевни рад Милована Глишића није велики: око тридесет већих и мањих приповедака, поред два позоришна комада. Иако без веће уметничке вредности, те приповетке значе новину и догађај у развоју српске приповетке. Глишић је оснивач реалистичке сеоске приповетке са социјалним и политичким смером. У доба када је Светозар Марковић проповедао „нову науку" и када се у јавном животу дигла повика на непросвећено и несавесно чиновништво и на зеленаше и „каишаре", који су угњетавали и пљачкали народ, Глишић ствара сеоску приповетку у духу напредних идеја, устајући у одбрану села и сељака од варошких зеленаша, као Вуле Пупавац, од сеоских каишара, као газда Рака, од полицијских писара и среских капетана. У приповеци „Ни око шта" дао је тип новог човека у личности учитеља Груице, истина у оквиру једне комичне анегдоте, али са очигледном намером да претстави сукоб нове и старе генерације. Под утицајем руских писаца и склоности свога сеоског порекла, он воли село и сеоски патријархални морал, а мрзи чаршију. У његовим приповеткама ипак нема већих друштвених и моралних сукоба. Глишић је трезвено и реално говорио о селу, не идеалишући и не улепшавајући га, али и не улазећи дубље у духовни живот сељака. Код њега нигде нема већих драмских сукоба, већ само овлаш скицирана радња која илуструје какву духовиту и занимљиву анегдоту. Вредност његових приповедака је у ведром хумору и сатири, у једноставном стилу и чистом и лепом језику.