Овај празник помен је на страдање Светих апостола Петра и Павла, које се догодило у Риму 67. године нове ере, а према неким изворима 69. године нове ере.
Петар је рођен у месту Витсаида, на обалама Галилејског језера, и био је један од дванаесторице апостола и нераздвојни Христов пријатељ и следбеник.
Његово право име било је Симон, а Петар /на грчком значи “камен” или на хебрејском Кифа/ му је дао Христос због његове тврде вере.
“Ти си, Петре, стена на којој ћу саградити цркву своју и врата паклена неће јој ништа моћи”, каже Јеванђеље по Матеју.
После Христовог вазнесења и силаска Светог Духа на апостоле, проповедао је веру по Палестини, Сирији, Антиохији, Малој Азији и Риму, где је два пута боравио.
Као епископ провео је седам година у Антиохији и тада је за следбенике Христовог учења настао појам хришћани.
За време владавине императора Нерона у прогону хришћана ухваћен је и бачен у тамницу.
Павле, који се пре крштења звао Савле, рођен је у Тарсу. Био је веома образован и имао је статус грађанина Рима. Павле није спадао у групу прве дванаесторице апостола, већ у тзв. седамдесет других апостола.