Нема, међутим, мјеста разочарењу; можда то заправо и није лоше. Уз све своје свјетске валере, прича о Младој Босни, из перспективе БиХ и сусједних јој земаља, више има везе са односом према Југославији него са односом према Првом свјетском рату. Ријеч је о односу спрам југословенске идеје, што се види и из чињенице да није Краљевина Југославија, него заправо СФРЈ снажно и недвосмислено уврстила младобосанце међу своје "очеве осниваче". Видјело се то у школским програмима, као и у именима улица. Распадом Југославије, међутим, у Сарајеву су улицама и мостовима што су носила имена по Младој Босни и младобосанцима промијењена имена. Занимљиво је видјети како.
Улица Младе Босне постала је Улица босанских газија. Газија је борац за ислам, а сама ријеч долази од арапског израза са значењем "наоружани напад с намјером освајања". Улица Данила Илића постала је (поново) Опркањ. (Овако пише Андрић у запису У Улици Данила Илића: "Тамо где престају башчаршијски дућани и казанџијске радионице и где почиње густо српско насеље са старинским кућерцима, има једна улица, забачена и кривудава, која се некад звала Опркањ-сокак, а данас носи име Данила Илића").
На сличан начин, враћањем имена из времена од прије Првог свјетског рата, још су неким младобосанским улицама промијењена имена. Недељка Чабриновића зове се На вароши, Владимира Гаћиновића носи име Велики Алифаковац, а Трифка Грабежа - Патке. (Из доминантне перспективе данашњег Сарајева, Трифко Грабеж је идеални негативац. Рођен на Палама, на Видовдан, с презименом којег је у тенденциозном регистру лако читати као својеврстан номен ест омен, свој деветнаести рођендан проводи с пиштољем и бомбом преко пута Вијећнице спреман да убије надвојводу и жену му. Из исте те перспективе, међутим, невјероватно звучи аутентична Грабежова реченица са суђења забиљежена у званичном записнику: "Мене није руководила Србија, него једино Босна").
Исти принцип је примијењен и на мостове, па је Жерајићев поново Царева ћуприја, Принципов - Латинска. Улица Боривоја Јевтића постала је Павла Лукача. Улица Иве Крањчевића постала је - Џамијска. (Кемал Курспахић је у једном тексту ову промјену назвао надасве маштовитом. Иначе, Иву Крањчевића је током суђења на чијем је крају осуђен на десет година тешке тамнице проаустријска штампа упорно називала Миланом Крањчевићем, желећи сугерисати како није Хрват и католик јер им је у интересу било да се и атентат и Млада Босна представе као искључиво "српска посла", што би стотињак година касније рекао Јелко Кацин.
Из истог разлога су често изостављали имена Мухамеда Мехмедбашића и Ђулаге Буковца).
И да, на крају, једној је младобосанској улици промијењено име, али је ипак, на неки начин, (п)остала – младобосанска. Улица Мустафе Голубића сада је Улица Тина Ујевића. Тин је у Никшићу прије осамдесетак година написао пјесму "Улица фантома". У њој стоји
"Улицом, поред људи, лутају бројни фантоми:
једни иду из града, други листом из гроба.
И тако, поред новог, траје и старо доба.
Тек што свих тих сабласти не виде наши трахоми.

Улицом, осим људи, мичу се бројне сјене.
(Стрепим да нисам обманут; тај пут, за сама мене.)
И тако у мраку града владају успомене,
и тако на сунцу јаве страхују тачне зјене.

Само се чудим како усудно сличе
живи на мртве, а мртви опет на живе.
И кад се живот досадно и једнолично миче
питам се који од њих крваво, људски живе".
Док се идеологије мијењају, док се табле са именима улица пресвлаче, док се школски програми дневнополитички ажурирају, остаје једино поезија као парадигма памћења језика. Остаје, дакле, фантом поезије. Фантом поезије као фантом слободе.
Мухарем Баздуљ, Ослобођење