Када субјект процени да други више не задовољава у више значајних аспеката, али да има остале значајне квалитете, тада љубав уступа место поштовању.
Када субјект процени да га више не занимају партнерове вредности или мане, тада уместо љубави наступа однос равнодушности.
Када субјект процењује да други поред својих квалитета поседује и неприхватљиве недостатке, да је у неким својим, субјекту значајним аспектима, постао мање вредан или безвредан, тада почиње однос презира.
Када субјект процени да га је други обмануо, преварио и издао, односно да га је угрозио свесно и намерно, а без икаквог повода или оправдања, тада га доживљава као злу особу тако да почиње однос мржње.
У свим наведеним ситуацијама субјект љубави је дошао до закључка да други није више оно што је био, да се значајно негативно променио и да више не испуњава критеријуме потребне за љубав.
У зависности од тога каква је и колика је та негативна промена, однос љубави прераста у неку другу врсту односа. У свима тим ситуацијама нарушен је доживљај другога као целовите вредности, нарушен је когнитивни гешталт доживљај другог. Тотални однос према другом постаје парцијални однос.
У сваком односу љубави долази до судара и сукоба две супротне тенденције. Једна је тенденција константности љубави, тежња да данашња љубав остане и сутра, и за месец дана и за годину дана као и за десет година или до краја живота.
Поетским језиком бисмо могли рећи да је свака остварена љубав стрела одапета ка вечности.
Друга тенденција је тенденција промене, раста и развоја како сваког партнера као појединца тако и њиховог међусобног односа. Промена, трансформација, метаморфоза су принцип живота, принцип развоја живог света и сваког другог отвореног система.
У дубоким структурама сваке љубави тиња овај дијалектички сукоб тежње за очувањеm истог и тежње за променом. То је сукоб између жеље за константношћу објекта љубави, за сигурношћу, за  поузданошћу односа, и жеље запроменом, за новим, за  неизвесношћу.
Пошто је љубав опредељење за другу особу, а како субјект љубави никада не може да буде сасвим сигуран да потпуно познаје вољену особу, да би избегао ризик неприхватљиве промене и претерану неизвесност, од вољене особе тражи потврду да јесте онаква каква је и тражи гаранције да се она у будућности неће битно променити. Другим речима, особе које се воле склапају неку врсту имплицитног психолошког уговора да ће остати исте, да се неће променити и да ће се волети и у будућности. Овај уговор не доноси апсолутну сигурност, јер је она немогућа, већ неизвесност смањује на прихватљиву меру.
Пошто је љубав, за разлику од заљубљености однос према особи која се добро познаје, она је управо фундиранана овом познавању друге особе. Уколико други покаже да је друкчији, да се променио, тада се из темеља преиспитује однос љубави, и уколико се оцени да је промена неприхватљива, вољење престаје.
Дакле, одређени поступак другог партнера наводи првог партнера на помисао да он није онакав каквог га он познаје, каквог га воли, већ да је он, по својој природи, нека непозната особа.
Представа о другом љуља се из темеља, а то се изражава као криза односа љубави. Уколико други партнер искрено призна кривицу и покаже кајање и уколико се дистанцира од свог поступка, он тиме показује да му се неприхватљиво понашање „десило“, да он није у стварности такав, чиме повећава шансе да поврати стару представу о себи у очима партнера и да се однос љубави поново успостави.
Уколико, међутим, преварени партнер закључи да је други такав као особа и да му се више никада не може веровати, тада, по логици ствари, он почиње да престаје да га воли.
Реч је о објектовом поступку који субјект доживљава као поступак који доказује нешто негативно о суштини бића објекта. То доводи до тога да се мења субјектов доживљај објекта као особе, јер она више не задовољава услове које је потребно да задовољи да би је субјект волео. Такво редефинисање друге особе је истовремено и редефинисање њиховог међусобног односа.
У љубавним кризама ово је привремено стање, а када је то чврст закључак о другоме,тада почиње престанак вољења.
Како остављени престају да воле?
Готово никада се не дешава да остварени однос љубави престаје истовремено, да оба партнера престају да воле. Увек је један партнер тај који је више незадовољан и који је први престао да воли. Када дође до раскида тада се она страна која је остављена суочава са чињеницом да још увек воли бившег партнера, а ако је прихватила чињеницу да јој се партнер неће вратити, суочава се са својим туговањем.
Туга је осећање које се јавља када се процењује да је неповратно изгубљено нешто што је важно, што је саставни део интимног света, нешто што се воли.
Као што је за љубав потребно везивање за вољену особу, тако је губитком вољене особе потребно развезати се од ње. Управо је туговање тај процес развезивања од вољене особе.
Све док се особа која још увек воли не развеже и „не преболи“ изгубљеног партнера, она је и даље везана за њега и неприпремљена за нове љубави и нова везивања. Берн је уочио да је време које је потребно да туговање обави своје психичке функције око шест недеља, без обзира на културолошки постављене норме (Берне, 1968, стр. 49-50).
Престанак вољења остављених партнера значајно се разликује од начина престајања вољења оних који остављају. Док они који остављају то чине због тога што су променили представу о партнеру тако да га више не воле, они који су остављени свог бившег партнера доживљавају као вредно људско биће, и даље имају очуван когнитивни гешталт љубави, тако да га и даље воле, с том разликом што партнер више није доступан. Управо је ова недоступност, губитак партнера једини разлог што треба да престану да га воле. Ови механизми су посебно уочљиви када је реч о фер раскиду (или о смрти партнера), када онај ко одлази не даје ономе ко остаје разлога да га презире или да га мрзи.
Чак и када постоје презир и мржња, они су само површна одбрана од аутентичног и дубљег процеса туговања. Пошто остављена особа престаје да воли другог не због тога што га доживљава као особу која је као личност мање вредна, већ због тога што други није доступан, она се током туговања удаљава од другог иако га и даље доживљава као вредно, али далеко и удаљено људско биће.
Волети некога значи познавати га онаквог какав јесте, прихватати га као целину и доживљавати као некога ко је веома значајан и важан, као некога ко је близак субјекту љубави.
Другим речима, волети некога значи покренути један огроман психички механизам који омогућује љубав, као и остваривати однос с објектом љубави у простору и времену. Одустајање од односа љубави је такоđе обухватан психички маневар као што је и одржавање љубави, а са чијом се драматиком сусрећемо у процесу туговања насталим због губитка вољене особе.
Туговање је болан, али ограничен и не тако дуг процес – после неколико месеци особа потпуно престаје да воли бившег партнера.
Проблеми, међутим, настају када се процес туговања блокира, када се не тугује и када се кочи развезивање, било тако што особа упорно не престаје да воли било тако што везаност поприма неки други облик као што је то у случају мржње и жеље за осветом или презира и жеље за доказивањем. Типично је неприхватање чињенице да је крај односа љубави и надање да ће се љубав обновити, да ће се бивши партнер вратити. Жеља за осветом, за понижењем или уништењем бившег партнера, манифестација је мржње, а мржња често представља још јачу везаност за бившег партнера него што је то била љубав.
Раскид и воља за љубав
Када некога остави вољена особа, он има два избора: може да прихвати нове чињенице и препустити се процесу туговања како би се развезао од вољене особе или може да настави да воли бившег партнера. Унутар овог другог избора такође постоје две могућности: субјект може пасивно да воли и да се нада да ће му се бивши партнер вратити или може ступити у акцију како би повратио љубав бившег партнера. Управо нас ова последња могућност доводи до питања могућности обнове љубави после раскида.
Особа која је остављена, а која има веома снажну вољу за љубав потпуно одбацује могућност да је стварно дошао крај односа љубави, тако да постаје опседнута циљем да поврати партнера и његову љубав. Она све подређује том циљу, уверена да уколико буде довољно вешта, резултат неће да изостане.
У ствари, реч је о људима који погрешно верују да љубав увек може да се обнови.
Фанатизам и страст којима ове особе покушавају да се приближе партнеру и да промене његову представу о њима, често изазива сасвим супротан ефекат од жељеног: њихову упорност партнер доживљава као прогањање и гушење своје слободе, па често реагује страхом и избегавањем. Највеће жртве овог уверења су саме особе које га заступају, јер уместо да се развежу и потраже љубав на другој страни, оне годинама неуспешно покушавају да натерају бившег партнера да им се врати.
Извор: „Формуле љубави“ - Зоран Миливојевић, др мед., психотерапеут